(ZLO)UPOTREBA DRŽAVE

Ovo sa iz­me­na­ma Za­ko­na o in­for­mi­sa­nju za­i­sta je skan­da­lo­zno. Skan­da­lo­zno je da vla­da nu­di par­la­men­tu na usva­ja­nje je­dan za­kon ko­ji, po sve­mu su­de­ći, tre­ba da re­ši po­bed­ni­ka u sta­rom pr­lja­vom su­ko­bu jed­nog mi­ni­stra (Din­ki­ća) i jed­nog iz­da­va­ča (Ro­di­ća). Na taj na­čin se dr­ža­va Sr­bi­ja pri­va­ti­zu­je u naj­bu­kval­ni­jem smi­slu i sta­vlja u slu­žbu jed­nog čo­ve­ka.

Ru­žno je što De­mo­krat­ska stran­ka po­dr­ža­va taj pred­log. Oči­gled­no je raz­log to­me vla­sto­lju­blje, od­no­sno ne­sprem­nost da se ras­ki­ne ko­a­li­ci­ja sa uce­nji­va­čem i ide na no­ve iz­bo­re. Ali, taj do­go­vor sa đa­vo­lom mo­že se olu­pa­ti o gla­vu DS-a na sle­de­ćim iz­bo­ri­ma, bi­lo ka­da da bu­du.

Tu­žno je što ne­ki no­vi­na­ri (kao pred­sed­ni­ca NUNS-a, ko­ji je ime na­pra­vio bra­ne­ći no­vi­nar­ske slo­bo­de pod Mi­lo­še­vi­ćem), sa­da po­dr­ža­va­ju za­kon­ske pro­me­ne ko­je gu­še te iste slo­bo­de. Iz­gle­da da slo­bo­de ko­je va­že „za nas” ne tre­ba da va­že i „za njih”.

Ali ov­de že­lim da ka­žem ne­ko­li­ko re­či o ne­kim ma­nje uoče­nim od­red­ba­ma Din­kić/Bra­di­će­vog pred­lo­ga. Pr­va gro­zna je ona ko­ja za­bra­nju­je vla­sni­ku jav­nog gla­si­la da no­vi­ne pro­da i pre­ne­se ne­kom dru­gom. To je ne­ve­ro­vat­no ogra­ni­ča­va­nje pra­va pri­vat­ne svo­ji­ne, ko­je ne sa­mo da ne mo­že bi­ti u skla­du sa Usta­vom Sr­bi­je, već je u su­ko­bu sa ele­men­tar­nim zdra­vim ra­zu­mom. Za­što „Rin­ger” ne bi smeo da pro­da „Blic” ne­kom tre­ćem? Sa­mo za­to da Ro­dić ne bi iz­be­gao ka­zne ta­ko što bi pre­neo „Ku­rir” na ne­ku dru­gu fir­mu. Zna­či, ceo si­stem tr­ži­šne eko­no­mi­je se de­ro­gi­ra da bi Din­kić one­mo­gu­ćio Ro­di­će­ve tri­ko­ve. Be­smi­sli­ca.

Ili, pro­pi­su­je se da no­vin­ska ku­ća mo­ra da ima osnov­ni ka­pi­tal od 50.000, od­no­sno 100.000 evra, dok op­šti pro­pis, a to je ov­de Za­kon o pri­vred­nim dru­štvi­ma, tra­ži sa­mo 500 evra za dru­štva sa ogra­ni­če­nom od­go­vor­no­šću i 25.000 evra za otvo­re­na ak­ci­o­nar­ska dru­štva. Zna­či, jed­na osred­nja iz­da­vač­ka ku­ća ko­ja ima dva li­sta mo­ra da stal­no dr­ži na ra­ču­nu 100.000 evra, dok je ve­li­koj naft­noj, he­mij­skoj ili du­van­skoj fir­mi do­volj­no 25.000, ili čak sa­mo 500 evra uko­li­ko se tran­sfor­mi­še u DOO. Ve­ro­vat­ni raz­log je že­lja Din­ki­ća da Ro­di­ća me­đu­sob­ni ob­ra­čun bo­li, tj. da na ra­ču­nu bu­de do­sta pa­ra za pla­ća­nje ka­zni.

U ve­zi s ovim su i dve sle­de­će od­red­be. Pr­va pred­vi­đa eks­pre­san po­stu­pak za si­tu­a­ci­ju da iz­da­va­ču no­vi­na pad­ne osnov­ni ka­pi­tal na ni­ži iz­nos od po­me­nu­tog, sa ka­zna­ma i pre­stan­kom iz­da­va­nja no­vi­ne, pri če­mu se čak na­la­že su­du da u ro­ku od 12 sa­ti (hej, 12 sa­ti! Kao da je u pi­ta­nju rat­no sta­nje) iz­rek­ne me­ru pri­vre­me­ne za­bra­ne iz­da­va­nja no­vi­na. Ta­kav si­le­džij­ski po­stu­pak, na­rav­no, ne po­sto­ji u Za­ko­nu o pri­vred­nim dru­štvi­ma, već se pred­vi­đa rok od šest me­se­ci za po­vra­tak osnov­nog ka­pi­ta­la na pro­pi­sa­ni ni­vo.

Dru­ga po­ve­za­na od­red­ba je ona da mo­ra pre­sta­ti iz­la­že­nje no­vi­na on­da ka­da je ra­čun no­vin­ske ku­će u blo­ka­di iz­ve­sno vre­me (90 da­na to­kom jed­ne go­di­ne). Ovim se ta­ko­đe de­ro­gi­ra op­šte za­ko­no­dav­stvo, pre sve­ga Za­kon o ste­ča­ju, ko­ji pro­pi­su­je šta se i ka­ko do­ga­đa on­da ka­da ne­ko ne pla­ća svo­je du­go­ve.

Ove dve od­red­be su ne sa­mo be­smi­sle­ne, već i sme­šne. One, na­i­me, pro­pi­su­ju da mo­ra pre­sta­ti iz­da­va­nje no­vi­na on­da ka­da je no­vin­ska ku­ća u kri­zi. Nor­mal­no bi bi­lo da pro­ble­mi fir­me do­ve­du do po­sle­di­ca po sa­mu fir­mu – ste­čaj, na­god­ba sa po­ve­ri­o­ci­ma – a ne da se osta­vi da fir­ma po­sto­ji kao da ni­šta ni­je bi­lo, ali da joj se za­bra­ni da ra­di svoj po­sao. To bi bi­lo kao da se tr­go­vin­skom pred­u­ze­ću za­tvo­re pro­dav­ni­ce on­da ka­da ne mo­že da pla­ća du­go­ve, ali da sa­mo pred­u­ze­će osta­ne da po­sto­ji. Oči­gled­no da je ovaj pred­log ra­dio ne­ki di­le­tant iz kul­tu­re, a i da su ga na vla­di usvo­ji­li slič­ni.

A da ni­su, mo­žda, za­ko­ni o ste­ča­ju i pri­vred­nim dru­štvi­ma lo­ši, pa da ih je po­treb­no le­či­ti spe­ci­jal­nim za­ko­ni­ma? Pr­vo, ni­su. Dru­go, još sme­šni­je, oba su u nad­le­žno­sti mi­ni­star­stva ko­jim upra­vlja Din­kić, pa bi, uko­li­ko na­la­zi ne­ke sla­bo­sti, sam mo­gao pred­lo­ži­ti nji­ho­vu iz­me­nu. Ali ne, on ci­lja sa­mo na Ro­di­ća, kao cr­ve­nu ma­ra­mu.

Sve u sve­mu, ovo je tu­žna epi­zo­da srp­skog par­la­men­ta­ri­zma, sa upo­tre­bom dr­ža­ve u lič­ne svr­he. Ka­da mi­ni­stra žu­lja po­sto­je­će za­ko­no­dav­stvo, on­da se do­no­se spe­ci­jal­ni za­ko­ni. A ni­je va­žno to što dr­ža­va sla­bo funk­ci­o­ni­še ka­da su u pi­ta­nju pra­va osta­lih gra­đa­na. Za­i­sta tu­žno.