Likovno bogatstvo Gintera Grasa

Specijalno za „Politiku”
Valdajstal – Peti internacionalni Festival slikarstva u Valdajstalu (Gornja Austrija)u znaku je slikarstva Gintera Grasa, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1999. Smešten u bajkoviti zeleni krajolik, u ruševinama utvrde Rajhenštajn, trideset kilometara od Linca, ovaj festival je mala umetnička oaza, stidljiva lepotica sakrivena od buke velikih gradova u skromnoj ali besprekornoj organizaciji koja je rezultat saradnje mnogobrojnih regionalnih i nacionalnih kulturnih institucija. Posetioce i radoznalce do utvrde na brdu dovodi lokalni vozić u desetominutnom taktu.

Sem Grasovih, od 8 do 16. avgusta izložena su dela trinaest renomiranih umetnika iz Austrije, Nemačke, Švajcarske i Italije: Serža Brinjonija (1903–2002), Volfganga Garofala, Frica Hajdekera, Elenore Hetl, Vilhelma Kolara, Petera Košaka, Šarlote Pol, Rudija Rerla, Jozefa Roge, Roberta Ruce, Lucija Skorteganje, Petera Sejferta i Hansa Zize.

Internacionalni festival slikarstva, koji su 1997. pokrenuli u svetu proslavljeni austrijski slikar Hans Ziza i njegova supruga Sofija Larson (nekadašnja operska diva), ovog leta je sastavni deo kulturnog programa Linc ’09. Ove godine najveće interesovanje vlada upravo za stvaralaštvo Gintera Grasa – njegove grafike, bakroreze, algrafije i skulpture – naročito pojačano činjenicom da su se, do sada, u Austriji svega u dva navrata mogli videti njegovi umetnički radovi.

Sada već sedamdesetdvogodišnji, Gras se nažalost nije pojavio na otvaranju, a razlog za svoje odsustvo obrazložio je bolešću svog šofera, „jedine osobe sa kojom kreće na putovanja”.

Iako nije nepoznanica da Gras sam ilustruje svoje romane, o njegovoj pravoj profesiji – vajarstvu i slikarstvu (završio je studije vajarstva na berlinskoj Umetničkoj akademiji 1956, iste godine kao Džozef Bojs) malo se zna, iako je svoju najraniju ljubav – želju da jednoga dana postane poznat umetnik – između ostalog, opisao i u svom kontroverznom autobiografskom romanu „Ljušteći luk”. Kako vidi neočekivan obrt u svom životnom planu, naime to da se proslavio pisanjem a ne svojom iskonskom profesijom, Gras je nedavno prokomentarisao u intervjuu nemačkom dnevnom listu „Cajt”:

„Moja umetnost se nalazi u senci mog pisanja i zbog toga mi je veoma drago... Ovde se radi o dobrom oku i osećaju za perspektivu i za književnu spekulativnost nema, što smatram blagoslovenim, nikakvog mesta.”

Pri tome, čuveni pisac smatra da se njegovi talenti ne mogu odvojiti jedan od drugoga jer neminovno zatvaraju krug njegove kreativnosti. Već nekoliko decenija Gras, paralelno, crpi svoje kreativne talente u ateljeu blizu Libeka.

Od trideset izloženih Grasovih radova – šest algrafija, dve skulpture u bronzi, deset litografija i dvanaest bakroreza – teško je izdvojiti pojedinačne kao posebno upečatljive. Neki se baziraju na studijama prirode, neki na bajkama i sagama, drugi na sopstvenim doživljajima stvarnosti. Kolorit algrafija „Dve bukve” (2000), „Polja repice” (2001) i „Na papiru” (2001) stoji u jakom kontrastu sa crno-belom realnošću Grasovih studija prirode („Među mrtvim drvećem”, 1989; „Brda u okolini Alenberga”, 1989; „Pet na jednoj mahuni graška”, 2004) ili faune („Kako se vetroperka nadvila nad nama”, 2006; „Sve veće jegulje”, 1979; „List iznad zemlje”, 1978; „Žaba i ekseri” , 1991, „Leteći pacovi”, 1985; „Pacov, ptica, suncokret”, 1985) i fantazije („Andersen i senka”, 2004; „Mala sirena 2”, 2004; „Mala sirena 4”, 2004).

Kod Grasa se uticaj vajarstva neosporno oseća u svakom grafičkom radu sa svom svojom trodimenzionalnom „težinom”. Ovo je naročito uočljivo u njegovim studijama: „Leđa uz leđa” (2002), „Mali tango” (2002), „Regtajm 5 – u ekstazi” (2002) i „Dva para pri plesu” (2002). Dve skulpture, izložene u Valdajstalu, potiču iz serije posvećene ljudskom zbližavanju i pomirenju.

Marina Bauer