Ликовно богатство Гинтера Граса

Специјално за „Политику”
Валдајстал – Пети интернационални Фестивал сликарства у Валдајсталу (Горња Аустрија)у знаку је сликарства Гинтера Граса, добитника Нобелове награде за књижевност 1999. Смештен у бајковити зелени крајолик, у рушевинама утврде Рајхенштајн, тридесет километара од Линца, овај фестивал је мала уметничка оаза, стидљива лепотица сакривена од буке великих градова у скромној али беспрекорној организацији која је резултат сарадње многобројних регионалних и националних културних институција. Посетиоце и радозналце до утврде на брду доводи локални возић у десетоминутном такту.

Сем Грасових, од 8 до 16. августа изложена су дела тринаест реномираних уметника из Аустрије, Немачке, Швајцарске и Италије: Сержа Брињонија (1903–2002), Волфганга Гарофала, Фрица Хајдекера, Еленоре Хетл, Вилхелма Колара, Петера Кошака, Шарлоте Пол, Рудија Рерла, Јозефа Роге, Роберта Руце, Луција Скортегање, Петера Сејферта и Ханса Зизе.

Интернационални фестивал сликарства, који су 1997. покренули у свету прослављени аустријски сликар Ханс Зиза и његова супруга Софија Ларсон (некадашња оперска дива), овог лета је саставни део културног програма Линц ’09. Ове године највеће интересовање влада управо за стваралаштво Гинтера Граса – његове графике, бакрорезе, алграфије и скулптуре – нарочито појачано чињеницом да су се, до сада, у Аустрији свега у два наврата могли видети његови уметнички радови.

Сада већ седамдесетдвогодишњи, Грас се нажалост није појавио на отварању, а разлог за своје одсуство образложио је болешћу свог шофера, „једине особе са којом креће на путовања”.

Иако није непознаница да Грас сам илуструје своје романе, о његовој правој професији – вајарству и сликарству (завршио је студије вајарства на берлинској Уметничкој академији 1956, исте године као Џозеф Бојс) мало се зна, иако је своју најранију љубав – жељу да једнога дана постане познат уметник – између осталог, описао и у свом контроверзном аутобиографском роману „Љуштећи лук”. Како види неочекиван обрт у свом животном плану, наиме то да се прославио писањем а не својом исконском професијом, Грас је недавно прокоментарисао у интервјуу немачком дневном листу „Цајт”:

„Моја уметност се налази у сенци мог писања и због тога ми је веома драго... Овде се ради о добром оку и осећају за перспективу и за књижевну спекулативност нема, што сматрам благословеним, никаквог места.”

При томе, чувени писац сматра да се његови таленти не могу одвојити један од другога јер неминовно затварају круг његове креативности. Већ неколико деценија Грас, паралелно, црпи своје креативне таленте у атељеу близу Либека.

Од тридесет изложених Грасових радова – шест алграфија, две скулптуре у бронзи, десет литографија и дванаест бакрореза – тешко је издвојити појединачне као посебно упечатљиве. Неки се базирају на студијама природе, неки на бајкама и сагама, други на сопственим доживљајима стварности. Колорит алграфија „Две букве” (2000), „Поља репице” (2001) и „На папиру” (2001) стоји у јаком контрасту са црно-белом реалношћу Грасових студија природе („Међу мртвим дрвећем”, 1989; „Брда у околини Аленберга”, 1989; „Пет на једној махуни грашка”, 2004) или фауне („Како се ветроперка надвила над нама”, 2006; „Све веће јегуље”, 1979; „Лист изнад земље”, 1978; „Жаба и ексери” , 1991, „Летећи пацови”, 1985; „Пацов, птица, сунцокрет”, 1985) и фантазије („Андерсен и сенка”, 2004; „Мала сирена 2”, 2004; „Мала сирена 4”, 2004).

Код Граса се утицај вајарства неоспорно осећа у сваком графичком раду са свом својом тродимензионалном „тежином”. Ово је нарочито уочљиво у његовим студијама: „Леђа уз леђа” (2002), „Мали танго” (2002), „Регтајм 5 – у екстази” (2002) и „Два пара при плесу” (2002). Две скулптуре, изложене у Валдајсталу, потичу из серије посвећене људском зближавању и помирењу.

Марина Бауер