Za malu i veliku decu

Duška Radovića sećaju se generacije koje su uz njegove stihove podizale sopstvenu decu, ta deca koja su gledajući njegove TV serije osvajala prva slova i deca te nekadašnje dece kojima bake i deke, mame i tate danas pesmama „Strašni lav” ili „Kad je bio mrak”, snimkom radio drame „Kapetan Džon Piplfoks zvani Zvono”, ponekom epizodom serija „Na slovo na slovo” ili „Hiljadu zašto” ulepšavaju detinjstvo.

Da veliki pesnik nije stvarao samo za malu decu pamte svi Beograđani kojima je godinama pomagao da pametno, uz smešu dobro odmerene vedrine i gorčine, počnu novi dan slušajući njegovo „Beograde, dobro jutro” na radiju Studio B. Na „rad za odrasle” podsetio je i najnoviji „Trezor”, a povodom 16. avgusta, dana Radovićeve smrti pre ravno četvrt veka. Imenujući tu emisiju „Pesnik za malu i veliku decu”, RTS je prikazao dramolet od ljubavnih varijacija „Volele se dve budale”. Poneseni ljupkošću Radovićevog teksta, celog prožetog njegovim tipičnim lirskim humorom, šarmantno su se u ljubavno poigravanje i nadigravanje upustili Milena Dravić i Dragan Nikolić, mladi i poletni te 1972. godine:

A to što je istom prilikom prvo prikazano jedno izdanje emisije „Slovo na slovo” potvrđuje činjenicu da je za Televiziju Beograd Duško Radović ipak najznačajniji kao prvi urednik njene Dečje redakcije. Onako kako je u poeziji postao uzor stvorivši novu školu književnosti za decu, tako je u televizijskom stvaralaštvu otvorio put novim, maštovitim, efektnim kombinacijama reči i slike, verbalnog i vizuelnog, realnog i virtuelnog, stvarnog i mogućeg... Spontana povezanost ljudi i prirode, oživljenih predmeta i živih bića, klasičnog teatarskog lutkarstva i filmske animacije, skladan odnos monologa i dijaloga, govora i muzike... sve to se kao njegovo dobro nasleđe može pronaći u potonjim dečjim programima ove TV kuće.

Tehnička usavršavanja koja su u međuvremenu proširila mogućnosti televizijskog izražavanja nisu donela zapravo ni mnogo novog ni znatno boljeg. Osnova dečjeg programa počiva i dalje na zadovoljavanju dečje radoznalosti kroz igru i prijateljsko druženje, na pričanju zanimljivih priča koje podstiču maštu i dečju sposobnost za oneobičavanjem doživljaja, na nenametljivoj pouci u pogledu pojmova i pojava i pouci u pogledu vrednosti i vrlina.

Među novijim naslovima u ponudi RTS-a (koja je, uopšte uzev, veoma nedovoljna) nema kolažnih, magazinskih emisija, po tipu, inače, vrlo prikladnih za komunikaciju s decom. Istina, pojavile su se dve igrane serije, žanr koji takođe može da bude vrlo privlačan za mlade gledaoce. I „Princ od papira” i „Moj ujak” okupili su prilježne ekipe, glumce od formata, iskusne reditelje. Tekstovi su pisani s dozom neophodne duhovitosti, brižljivo su rađene špice, muzika, montaža... Dok je devojčica Milica Spasojević u „Princu od papira” pokazala da bi mogla imati karijeru jednog Slavka Štimca, deca iz „Mog ujaka”, nažalost, ne deluju dovoljno opušteno i ubedljivo. No, škola glume, pa i za decu, sve je više. Talenti čekaju svoje TV šanse.