За малу и велику децу

Душка Радовића сећају се генерације које су уз његове стихове подизале сопствену децу, та деца која су гледајући његове ТВ серије освајала прва слова и деца те некадашње деце којима баке и деке, маме и тате данас песмама „Страшни лав” или „Кад је био мрак”, снимком радио драме „Капетан Џон Пиплфокс звани Звоно”, понеком епизодом серија „На слово на слово” или „Хиљаду зашто” улепшавају детињство.

Да велики песник није стварао само за малу децу памте сви Београђани којима је годинама помагао да паметно, уз смешу добро одмерене ведрине и горчине, почну нови дан слушајући његово „Београде, добро јутро” на радију Студио Б. На „рад за одрасле” подсетио је и најновији „Трезор”, а поводом 16. августа, дана Радовићеве смрти пре равно четврт века. Именујући ту емисију „Песник за малу и велику децу”, РТС је приказао драмолет од љубавних варијација „Волеле се две будале”. Понесени љупкошћу Радовићевог текста, целог прожетог његовим типичним лирским хумором, шармантно су се у љубавно поигравање и надигравање упустили Милена Дравић и Драган Николић, млади и полетни те 1972. године:

А то што је истом приликом прво приказано једно издање емисије „Слово на слово” потврђује чињеницу да је за Телевизију Београд Душко Радовић ипак најзначајнији као први уредник њене Дечје редакције. Онако како је у поезији постао узор створивши нову школу књижевности за децу, тако је у телевизијском стваралаштву отворио пут новим, маштовитим, ефектним комбинацијама речи и слике, вербалног и визуелног, реалног и виртуелног, стварног и могућег... Спонтана повезаност људи и природе, оживљених предмета и живих бића, класичног театарског луткарства и филмске анимације, складан однос монолога и дијалога, говора и музике... све то се као његово добро наслеђе може пронаћи у потоњим дечјим програмима ове ТВ куће.

Техничка усавршавања која су у међувремену проширила могућности телевизијског изражавања нису донела заправо ни много новог ни знатно бољег. Основа дечјег програма почива и даље на задовољавању дечје радозналости кроз игру и пријатељско дружeње, на причању занимљивих прича које подстичу машту и дечју способност за онеобичавањем доживљаја, на ненаметљивој поуци у погледу појмова и појава и поуци у погледу вредности и врлина.

Међу новијим насловима у понуди РТС-а (која је, уопште узев, веома недовољна) нема колажних, магазинских емисија, по типу, иначе, врло прикладних за комуникацију с децом. Истина, појавиле су се две игране серије, жанр који такође може да буде врло привлачан за младе гледаоце. И „Принц од папира” и „Мој ујак” окупили су приљежне екипе, глумце од формата, искусне редитеље. Текстови су писани с дозом неопходне духовитости, брижљиво су рађене шпице, музика, монтажа... Док је девојчица Милица Спасојевић у „Принцу од папира” показала да би могла имати каријеру једног Славка Штимца, деца из „Мог ујака”, нажалост, не делују довољно опуштено и убедљиво. Но, школа глуме, па и за децу, све је више. Таленти чекају своје ТВ шансе.