Kup.	Prod.	Sred.
117.05	117.75	117.4
102.45	103.07	102.76
126.6	127.36	126.98

Moj život u inostranstvu

07.12.2018 u 10:25

Čekajući roditelje na aerodromu

Dok se električni autobus tiho truckao, pogled mi se kroz zatamnjene prozore rasipao po dobro poznatoj ruti između železničke stanice i aerodroma. U ovakvim situacijama uvek se osećam čudno. U meni su pomešana različita osećanja, prepletena kao slamke u tatinom slamnatom šeširu, pružajući se u dva pravca. Na jednoj strani je detinja radost bezbrižnog dečaka koji se uželeo roditelja, nestrpljivo ih čeka da se vrate sa puta, da im se obesi oko vrata, ispriča šta je sve radio dok ih nije bilo i da naposletku zaroni u njihove torbe i vidi šta su mu doneli. Samo što sada nisu na putu mama i tata, nego dečak, i što put traje neobično dugo. Sa druge strane je briga odraslog čoveka za svoje najdraže. Dosta vremena je prošlo od poslednjeg susreta, a mnogo toga se desilo u međuvremenu. Odlazak u

Moj život u inostranstvu

06.04.2018 u 11:04

Pišite nam

Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje. Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, fotografije...

Moj život u inostranstvu

30.11.2018 u 20:23

Brdo narodnih junaka ili prorokovih izaslanika

Prilikom boravka u Ufi trudio sam se da što više upoznam ovaj grad i njegovu istoriju. Moje interesovanje za istoriju svidelo se domaćinima. Mi koji smo radili u Ufi retko smo odlazili izvan grada a o Baškoristanu smo malo znali. Vlasnici stana u kome smo supruga i ja živeli, predloži nam jedne nedelje da obiđemo neka interesantan mesta u ovoj nepoznatoj i lepoj zemlji.

Moj život u inostranstvu

24.11.2018 u 15:19

Lako je njima, imaju naftu

Sad će svi da kažu, pa ako ti je tako loše, što se ne vratiš. U tome i jeste stvar. Ovde nije loše. Čak, šta više, Oman je divna zemlja za život. Eto, recimo, nema kriminala. Nekoliko puta mi desilo da mi ispadne telefon, na ulici, u tržnom centru, na parkingu dok izlazim iz kola. Vratila bih se posle pola sata i telefon bi i dalje bio tu. Eventualno bi ga neko podigao da ga skloni da ga neki auto ne pregazi. A mom deveru u Srbiji pre neki dan treći put ukrali bicikl. Jednom kad sam kupila cipele, srela drugaricu i spustila kesu da se pozdravim, nastavila sam dalje a kesa je ostala ispred kafića. Shvatila sam da nije kod mene tek kad sam stigla kući i htela da ih probam još jednom. Vratila se do tržnog centra, ubeđena da idem da kupim drugi par, i prošla pored istog kafića. Ajde,

Moj život u inostranstvu

17.11.2018 u 10:43

Zašto volim Alison

Slučajno sam srela Alison. Volim to ime. Prva asocijacija na to ime je iz „Gradića Pejtona”, američke serije iz 60-tih godina. Ulogu Alison Mekenzi igrala je Mija Ferou. Imala je svetlo-smeđu kosu, skoro plavu, krupne oči, zagonetni osmeh i pune ruke knjiga. Naš profesor književnosti S.M. jednoga dana došao je i saopštio nam da je spremio uloge za nas za predstojeću školsku akademiju. Uloge je podelio prema našim karakterima. Meni je bila dodeljena uloga Alison. Moja frizura bila je kao i njena, moja kose bila je samo nekoliko nijansi tamnija, ali su naši karakteri bili veoma slični, i naravno, ljubav prema knjigama. I ja sam uvek imala puno naručje knjiga, što je moj profesor dobro znao. Alison je stigla iz sunčane Kalifornije, rođena Engleskinja sa američkim akcentom, odrasla u

Moj život u inostranstvu

09.11.2018 u 11:06

Emigranti plaču u automobilima

Toliko senka, glasova, toliko očiju, toliko lica... I sva bi mogla da budu ljudska. I svi bi mogli da budu ljudi. Mogli bi ali neće. Preteško je biti čovek. Samo oni koji su nekada plakali sami znaće možda o čemu govorim. I oni koji su se vraćali kućama u kojima ih ne čeka niko i pojurili ka frižiderima ne bi li otvarali male flašice raznorodnog piva od dvanaest unci. Samo oni koji su sami plakali.... Ako ima nekoga ko nije, neka ne mari za to. I neka im je prosto ili blagosloveno, jer takvi ljudi ili nemaju duše ili nemaju briga. Kažu, a mislim da postoji i knjiga ili film sličnog naslova - „I bogati plaču.” Nije istina. Samo jecaju. Bogati jecaju, sirotinja rida, a robijaši i emigranti plaču suvim suzama. Kada se zagledate u oči robijaša koji se pomirio sa

Moj život u inostranstvu

02.11.2018 u 16:19

Kako je Kule postao Izraelac

Čim dani okračaju za radosti i veselja, noći se oduže k`o godina za sve one rastanke i neumitne odlaske. Kuletu se to desilo u njegovim najboljim godinama kada je bio prinuđen da se podvrgne lečenju, pod Šmulikovom pretnjom jer će u protivnom ostati i bez posla. Stan, koje je taman sredio po svom, već je izgubio. Uzela mu ga banka zbog neotplaćivanja kredita. Ostalo je samo pitanje koliko će još godina otplaćivati kamate na kredit za koji mu je firma u kojoj je radio garantovala. Svima, osim njemu, već tada je bilo jasno da Kule, onaj „svemogući” Tata, nepovratno tone u propast, te da ovaj put više nikakvo čudo neće moći da ga iz toga isčupa. Alkohol ga je skroz uništio. Njegova bezgranična strast prema čašici, samo je dokaz da su sve velike, a posebno pogrešne ljubavi, zapravo,

Moj život u inostranstvu

26.10.2018 u 11:49

Srušili crkvu da naprave svinjac

Rada, moja rođaka s očeve strane, rođena 1940. godine u golom kamenjaru, među gušterima i zmijama, pod Grmečom ovekovečenim u Ćopićevim pričama, u zaseoku Gornja Vođenica, udaljenom od Bosanskog Petrovca 14 kilometara, ostala je bez majke u drugoj godini života. Radini roditelji bili su iz istog plemena, imali su isto prezime ali su bili dalji rođaci. Tako da su prezime Stupar oboje uneli u bračnu zajednicu. I Radin otac, kao i svi Stupari, otišao je u partizanštinu, da bi 1942. ili 1943. iz partizana, zbog neke, kako se to na lep način govorilo, karnalne afere sa nekom mlađanom skojevkom, zbog koje mu je pretilo streljanje, prebegao u četnike. Kao jedan od samo dvojice Stupara, aktivnih učesnika u ratu, uspeo je da preživi Drugi svetski rat, pobegavši 1945. godine, prvo u

Moj život u inostranstvu

19.10.2018 u 20:37

Ravnoselac u Osaki

Neko odlazi u Japan iz zadovoljstva, neko iz potrebe, a neko iz navike. Jedni idu da osete duh minulih milenijuma, vide kraljevsku palatu u Kjotu, palatu šoguna, stare hramove a drugi da gledaju čudesnu transformaciju prirode u proleće kada boje trešnjinog cveta zatrpaju Japan. Tokio je miks modernog i tradicionalnog a planina Fudži, najviši vrh, ali i sakralna tačka i duh Japana, sa bakljom aktivnog vulkana, koji spava. U Nagoji na pomen Piksija (Dragan Stojković) još vam se dublje klanjaju, sa velikim osmehom, iako ste partizanovac. Nekoga u Japan vodi samo znatiželja da vidi taj čudni svet za sebe, u ovom čudnom, naopako skrojenom svetu, ili da se pokloni žrtvama atomske kataklizme Hirošime i Nagasakija. Da vidi tu, gde je bilo najstrašnije, šta čovek može da uradi

Moj život u inostranstvu

12.10.2018 u 10:21

Da zna baba Mileva koliko plaćam paprike u Omanu

Možete li da zamislite onaj osećaj kad Duško Dugouško izađe iz svoje rupe, pogleda unaokolo i shvati da je trebao da skrene levo kod Albukerkija? Ako možete, onda znate kako je bilo mom mužu kad smo prvi put zajedno sleteli u Oman, sa planom da tu nastavimo zajednički život. Ja sam pre toga već dolazila, jer mi je brat sa porodicom već nekoliko godina živeo ovde, i već odavno sam preživela inicijalni šok susreta sa Omanom. Kad sam ugledala krdo (ne želim da vređam, ali tad sam se uplašila da ću biti pregažena) Indusa, kako se guraju i gomilaju bez ikakvog povoda, bila sam sigurna da sam nekom neverovatnom greškom sletela u Indiju, a ne Oman. Srećom, brat me je video u gužvi, već naviknut na lokalnu situaciju, i izvukao napolje, sa sada već starog aerodroma. Foto

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu