Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.04	117.75	117.39
102.16	102.77	102.47
126.3	127.06	126.68

07.12.2018 у 10:25

Док се електрични аутобус тихо труцкао, поглед ми се кроз затамњене прозоре расипао по добро познатој рути између железничке станице и аеродрома. У оваквим ситуацијама увек се осећам чудно. У мени су помешана различита осећања, преплетена као сламке у татином сламнатом шеширу, пружајући се у два правца. На једној страни је детиња радост безбрижног дечака који се ужелео родитеља, нестрпљиво их чека да се врате са пута, да им се обеси око врата, исприча шта је све радио док их није било и да напослетку зарони у њихове торбе и види шта су му донели. Само што сада нису на путу мама и тата, него дечак, и што пут траје необично дуго. Са друге стране је брига одраслог човека за своје најдраже. Доста времена је прошло од последњег сусрета, а много тога се десило у међувремену. Одлазак у

Мој живот у иностранству

06.04.2018 у 11:04

Пишите нам

Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље. Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, фотографије...

Мој живот у иностранству

30.11.2018 у 20:23

Брдо народних јунака или пророкових изасланика

Приликом боравка у Уфи трудио сам се да што више упознам овај град и његову историју. Моје интересовање за историју свидело се домаћинима. Ми који смо радили у Уфи ретко смо одлазили изван града а о Башкористану смо мало знали. Власници стана у коме смо супруга и ја живели, предложи нам једне недеље да обиђемо нека интересантан места у овој непознатој и лепој земљи.

Мој живот у иностранству

24.11.2018 у 15:19

Лако је њима, имају нафту

Сад ће сви да кажу, па ако ти је тако лоше, што се не вратиш. У томе и јесте ствар. Овде није лоше. Чак, шта више, Оман је дивна земља за живот. Ето, рецимо, нема криминала. Неколико пута ми десило да ми испадне телефон, на улици, у тржном центру, на паркингу док излазим из кола. Вратила бих се после пола сата и телефон би и даље био ту. Евентуално би га неко подигао да га склони да га неки ауто не прегази. А мом деверу у Србији пре неки дан трећи пут украли бицикл. Једном кад сам купила ципеле, срела другарицу и спустила кесу да се поздравим, наставила сам даље а кеса је остала испред кафића. Схватила сам да није код мене тек кад сам стигла кући и хтела да их пробам још једном. Вратила се до тржног центра, убеђена да идем да купим други пар, и прошла поред истог кафића. Ајде,

Мој живот у иностранству

17.11.2018 у 10:43

Зашто волим Алисон

Случајно сам срела Алисон. Волим то име. Прва асоцијација на то име је из „Градића Пејтона”, америчке серије из 60-тих година. Улогу Алисон Мекензи играла је Мија Фероу. Имала је светло-смеђу косу, скоро плаву, крупне очи, загонетни осмех и пуне руке књига. Наш професор књижевности С.М. једнога дана дошао је и саопштио нам да је спремио улоге за нас за предстојећу школску академију. Улоге је поделио према нашим карактерима. Мени је била додељена улога Алисон. Моја фризура била је као и њена, моја косе била је само неколико нијанси тамнија, али су наши карактери били веома слични, и наравно, љубав према књигама. И ја сам увек имала пуно наручје књига, што је мој професор добро знао. Алисон је стигла из сунчане Калифорније, рођена Енглескиња са америчким акцентом, одрасла у

Мој живот у иностранству

09.11.2018 у 11:06

Емигранти плачу у аутомобилима

Толико сенка, гласова, толико очију, толико лица... И сва би могла да буду људска. И сви би могли да буду људи. Могли би али неће. Претешко је бити човек. Само они који су некада плакали сами знаће можда о чему говорим. И они који су се враћали кућама у којима их не чека нико и појурили ка фрижидерима не би ли отварали мале флашице разнородног пива од дванаест унци. Само они који су сами плакали.... Ако има некога ко није, нека не мари за то. И нека им је просто или благословено, јер такви људи или немају душе или немају брига. Кажу, а мислим да постоји и књига или филм сличног наслова - „И богати плачу.” Није истина. Само јецају. Богати јецају, сиротиња рида, а робијаши и емигранти плачу сувим сузама. Када се загледате у очи робијаша који се помирио са

Мој живот у иностранству

02.11.2018 у 16:19

Како је Куле постао Израелац

Чим дани окрачају за радости и весеља, ноћи се одуже к`о година за све оне растанке и неумитне одласке. Кулету се то десило у његовим најбољим годинама када је био принуђен да се подвргне лечењу, под Шмуликовом претњом јер ће у противном остати и без посла. Стан, које је таман средио по свом, већ је изгубио. Узела му га банка због неотплаћивања кредита. Остало је само питање колико ће још година отплаћивати камате на кредит за који му је фирма у којој је радио гарантовала. Свима, осим њему, већ тада је било јасно да Куле, онај „свемогући” Тата, неповратно тоне у пропаст, те да овај пут више никакво чудо неће моћи да га из тога исчупа. Алкохол га је скроз уништио. Његова безгранична страст према чашици, само је доказ да су све велике, а посебно погрешне љубави, заправо,

Мој живот у иностранству

26.10.2018 у 11:49

Срушили цркву да направе свињац

Рада, моја рођака с очеве стране, рођена 1940. године у голом камењару, међу гуштерима и змијама, под Грмечом овековеченим у Ћопићевим причама, у засеоку Горња Вођеница, удаљеном од Босанског Петровца 14 километара, остала је без мајке у другој години живота. Радини родитељи били су из истог племена, имали су исто презиме али су били даљи рођаци. Тако да су презиме Ступар обоје унели у брачну заједницу. И Радин отац, као и сви Ступари, отишао је у партизанштину, да би 1942. или 1943. из партизана, због неке, како се то на леп начин говорило, карналне афере са неком млађаном скојевком, због које му је претило стрељање, пребегао у четнике. Као један од само двојице Ступара, активних учесника у рату, успео је да преживи Други светски рат, побегавши 1945. године, прво у Аустрију,

Мој живот у иностранству

19.10.2018 у 20:37

Равноселац у Осаки

Неко одлази у Јапан из задовољства, неко из потребе, а неко из навике. Једни иду да осете дух минулих миленијума, виде краљевску палату у Кјоту, палату шогуна, старе храмове а други да гледају чудесну трансформацију природе у пролеће када боје трешњиног цвета затрпају Јапан. Токио је микс модерног и традиционалног а планина Фуџи, највиши врх, али и сакрална тачка и дух Јапана, са бакљом активног вулкана, који спава. У Нагоји на помен Пиксија (Драган Стојковић) још вам се дубље клањају, са великим осмехом, иако сте партизановац. Некога у Јапан води само знатижеља да види тај чудни свет за себе, у овом чудном, наопако скројеном свету, или да се поклони жртвама атомске катаклизме Хирошиме и Нагасакија. Да види ту, где је било најстрашније, шта човек може да уради човеку. Некога

Мој живот у иностранству

12.10.2018 у 10:21

Да зна баба Милева колико плаћам паприке у Оману

Можете ли да замислите онај осећај кад Душко Дугоушко изађе из своје рупе, погледа унаоколо и схвати да је требао да скрене лево код Албукеркија? Ако можете, онда знате како је било мом мужу кад смо први пут заједно слетели у Оман, са планом да ту наставимо заједнички живот. Ја сам пре тога већ долазила, јер ми је брат са породицом већ неколико година живео овде, и већ одавно сам преживела иницијални шок сусрета са Оманом. Кад сам угледала крдо (не желим да вређам, али тад сам се уплашила да ћу бити прегажена) Индуса, како се гурају и гомилају без икаквог повода, била сам сигурна да сам неком невероватном грешком слетела у Индију, а не Оман. Срећом, брат ме је видео у гужви, већ навикнут на локалну ситуацију, и извукао напоље, са сада већ старог аеродрома. Фото

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству