Да зна баба Милева колико плаћам паприке у Оману

Можете ли да замислите онај осећај кад Душко Дугоушко изађе из своје рупе, погледа унаоколо и схвати да је требао да скрене лево код Албукеркија? Ако можете, онда знате како је било мом мужу кад смо први пут заједно слетели у Оман, са планом да ту наставимо заједнички живот.

Ја сам пре тога већ долазила, јер ми је брат са породицом већ неколико година живео овде, и већ одавно сам преживела иницијални шок сусрета са Оманом. Кад сам угледала крдо (не желим да вређам, али тад сам се уплашила да ћу бити прегажена) Индуса, како се гурају и гомилају без икаквог повода, била сам сигурна да сам неком невероватном грешком слетела у Индију, а не Оман. Срећом, брат ме је видео у гужви, већ навикнут на локалну ситуацију, и извукао напоље, са сада већ старог аеродрома. 

И са мужем сам први пут дошла док је још увек стари аеродром био активан, а нови још био у изградњи. Мог мужа је запрепастила врућина. Потпуно га је омело то што је из авиона изашао напоље, на плус 52 степена. И даље тврди да смо ми у ствари ушли у рерну.

Да ли је најбоље или најгоре што шокови ту не престају, још нисам сигурна. Претпостављам да нама још увек претеже на добру страну, јер планирамо да останемо још неко време. Мом брату је, рецимо, прекардашило. После 10 година се одселио, и вратио у Србију. 

Овде Вам прво недостаје храна. Далеко од тога да је нема у изобиљу, чак супротно, нема намирнице коју не могу да нађем. Огроман број укуса сам овде први пут пробала. Међутим, кухиња је стварно лоша у односу на оно на шта смо навикли. Све је американизовано и свуда су франшизе. Кад вам препоручују ресторан, то су бургери и чизкејкови. У неку руку их разумем, Оманска национална кухиња није нека. Рибу можда и знају да спреме, ту и тамо, али то је стварно ретко и обично је то нека какофонија зачина која коначно ни на шта не личи.

Страних кухиња и ресторана има на све стране, нарочито даљеисточно-азијских, али то нису неки престижни кувари, него и то ко да су с улице покупили. Нећете веровати колико ми недостају сарме, ајвар и сухомеснато, макар она најгора салама, јер су ми ове овде неукусне. Мој муж болује за зеленим папричицама из пластеника мог оца и за црним луком, погачарем, из Србије. О воћу и поврћу и да не причам.

Поред стандардне приче свих који живе у иностранству да је неукусно, овде је и ненормално скупо. Да зна баба Милева да ја две црвене паприке “шиље“ платим преко хиљаду динара, запалила би ме. Или, да је 250 грама малина 650 динара а килограм шљива више од 500 динара док се у Србији шљивом гађају деца по улици јер је цена двадесетак динара. Баш бих волела да некако спојим наше произвођаче са овдашњим тржиштем, макар из себичног разлога да и ја поједем нешто укусно.

Недостаје нам и киша. Знам да звучи невероватно, али је истина. Овде је последњи пут киша пала у априлу 2016. године.. Одмах су улице биле поплављене. Немају кишну канализацију него се стрпе два-три дана док се све не слије у море.

Иначе, живимо поред мора, на 10 минута од плаже. Али се не сећам кад смо последњи пут били. Немамо времена. Радно време је 10 сати дневно, али, ипак, Срби смо, увек се остаје дуже да се позаврши још понешто. Имамо и доста посла са стране. Не знам да ли је то јер нам је увек мало новца, или што доказујемо ко зна коме да ми то можемо.

Овде се за посао не бојимо, и даље не верујем осталим супругама по запослењу да не могу да нађу посао. Мој муж је за три године унапређен два пута, а ја сам променила 4 фирме и увек да бих отишла на боље. Ствар је у томе што смо стварно радни и стручни (није да се хвалим али овде то и није тако тешко) и лако нас запажају.

Кад вам је конкуренција Оманац, онда немате чега да се бојите. Лењи су неописиво. Нађе се понеки изузетак, нарочито међу женама. Држава покушава да их навикне да раде и зарађују али то све слабо иде. Не могу овде без експерата.

Има још много, много да се прича. Али да не претерујем. Можда се јавим још неки пут па наставим. У сваком случају, дођите да видите, тек да крене да Вам недостаје Србија, таква каква је.

Сања Топаловић, Оман