Da zna baba Mileva koliko plaćam paprike u Omanu

Možete li da zamislite onaj osećaj kad Duško Dugouško izađe iz svoje rupe, pogleda unaokolo i shvati da je trebao da skrene levo kod Albukerkija? Ako možete, onda znate kako je bilo mom mužu kad smo prvi put zajedno sleteli u Oman, sa planom da tu nastavimo zajednički život.

Ja sam pre toga već dolazila, jer mi je brat sa porodicom već nekoliko godina živeo ovde, i već odavno sam preživela inicijalni šok susreta sa Omanom. Kad sam ugledala krdo (ne želim da vređam, ali tad sam se uplašila da ću biti pregažena) Indusa, kako se guraju i gomilaju bez ikakvog povoda, bila sam sigurna da sam nekom neverovatnom greškom sletela u Indiju, a ne Oman. Srećom, brat me je video u gužvi, već naviknut na lokalnu situaciju, i izvukao napolje, sa sada već starog aerodroma. 

I sa mužem sam prvi put došla dok je još uvek stari aerodrom bio aktivan, a novi još bio u izgradnji. Mog muža je zaprepastila vrućina. Potpuno ga je omelo to što je iz aviona izašao napolje, na plus 52 stepena. I dalje tvrdi da smo mi u stvari ušli u rernu.

Da li je najbolje ili najgore što šokovi tu ne prestaju, još nisam sigurna. Pretpostavljam da nama još uvek preteže na dobru stranu, jer planiramo da ostanemo još neko vreme. Mom bratu je, recimo, prekardašilo. Posle 10 godina se odselio, i vratio u Srbiju. 

Ovde Vam prvo nedostaje hrana. Daleko od toga da je nema u izobilju, čak suprotno, nema namirnice koju ne mogu da nađem. Ogroman broj ukusa sam ovde prvi put probala. Međutim, kuhinja je stvarno loša u odnosu na ono na šta smo navikli. Sve je amerikanizovano i svuda su franšize. Kad vam preporučuju restoran, to su burgeri i čizkejkovi. U neku ruku ih razumem, Omanska nacionalna kuhinja nije neka. Ribu možda i znaju da spreme, tu i tamo, ali to je stvarno retko i obično je to neka kakofonija začina koja konačno ni na šta ne liči.

Stranih kuhinja i restorana ima na sve strane, naročito daljeistočno-azijskih, ali to nisu neki prestižni kuvari, nego i to ko da su s ulice pokupili. Nećete verovati koliko mi nedostaju sarme, ajvar i suhomesnato, makar ona najgora salama, jer su mi ove ovde neukusne. Moj muž boluje za zelenim papričicama iz plastenika mog oca i za crnim lukom, pogačarem, iz Srbije. O voću i povrću i da ne pričam.

Pored standardne priče svih koji žive u inostranstvu da je neukusno, ovde je i nenormalno skupo. Da zna baba Mileva da ja dve crvene paprike “šilje“ platim preko hiljadu dinara, zapalila bi me. Ili, da je 250 grama malina 650 dinara a kilogram šljiva više od 500 dinara dok se u Srbiji šljivom gađaju deca po ulici jer je cena dvadesetak dinara. Baš bih volela da nekako spojim naše proizvođače sa ovdašnjim tržištem, makar iz sebičnog razloga da i ja pojedem nešto ukusno.

Nedostaje nam i kiša. Znam da zvuči neverovatno, ali je istina. Ovde je poslednji put kiša pala u aprilu 2016. godine.. Odmah su ulice bile poplavljene. Nemaju kišnu kanalizaciju nego se strpe dva-tri dana dok se sve ne slije u more.

Inače, živimo pored mora, na 10 minuta od plaže. Ali se ne sećam kad smo poslednji put bili. Nemamo vremena. Radno vreme je 10 sati dnevno, ali, ipak, Srbi smo, uvek se ostaje duže da se pozavrši još ponešto. Imamo i dosta posla sa strane. Ne znam da li je to jer nam je uvek malo novca, ili što dokazujemo ko zna kome da mi to možemo.

Ovde se za posao ne bojimo, i dalje ne verujem ostalim suprugama po zaposlenju da ne mogu da nađu posao. Moj muž je za tri godine unapređen dva puta, a ja sam promenila 4 firme i uvek da bih otišla na bolje. Stvar je u tome što smo stvarno radni i stručni (nije da se hvalim ali ovde to i nije tako teško) i lako nas zapažaju.

Kad vam je konkurencija Omanac, onda nemate čega da se bojite. Lenji su neopisivo. Nađe se poneki izuzetak, naročito među ženama. Država pokušava da ih navikne da rade i zarađuju ali to sve slabo ide. Ne mogu ovde bez eksperata.

Ima još mnogo, mnogo da se priča. Ali da ne preterujem. Možda se javim još neki put pa nastavim. U svakom slučaju, dođite da vidite, tek da krene da Vam nedostaje Srbija, takva kakva je.

Sanja Topalović, Oman