Чекајући родитеље на аеродрому

Док се електрични аутобус тихо труцкао, поглед ми се кроз затамњене прозоре расипао по добро познатој рути између железничке станице и аеродрома. У оваквим ситуацијама увек се осећам чудно. У мени су помешана различита осећања, преплетена као сламке у татином сламнатом шеширу, пружајући се у два правца.

На једној страни је детиња радост безбрижног дечака који се ужелео родитеља, нестрпљиво их чека да се врате са пута, да им се обеси око врата, исприча шта је све радио док их није било и да напослетку зарони у њихове торбе и види шта су му донели. Само што сада нису на путу мама и тата, него дечак, и што пут траје необично дуго.

Са друге стране је брига одраслог човека за своје најдраже. Доста времена је прошло од последњег сусрета, а много тога се десило у међувремену. Одлазак у пензију, одлазак у болницу и излазак из болнице... Преко екрана делују добро, али то може да завара. Како ће стварно изгледати кад се појаве испред мене? Шта ако ипак није све у реду? Шта да кажем, шта прво да питам?

Време је било лепо, без иједног облачића, необично за ово поднебље у ово доба године. На екрану пише да је авион из Београда слетео пре пет минута, значи за око пола сата појавиће се на излазу.

Чудна атмосфера влада на аеродромима. Ту се људи растају, неки и заувек, или се срећу после доста времена. Ваљда су аеродроми и болнице једина места где се на релативно малом простору, под једним кровом, истовремено може осетити толико среће и толико туге. Данас ипак желим да гледам срећу. Отишао сам на долазни терминал, наслонио се на неку шипку и гледао људе како излазе са коферима.

Око мене су стајали и други, који као и ја, сваки пут када аутоматска врата клизну у страну, напну очи не би ли међу гомилом фигура које се иза врата помаљају препознали неко добро познато лице. А онда је зазвонио телефон. Колега мора нешто да заврши баш данас, и то мора баш сада да се разјасни. Док сам мотрио на врата, разговор се одужио. Када је коначно завршен, приметио сам да је простор око мене скоро испражњен. Свега нас десетак који још увек некога чекамо.

Испред мене су стајала два средовечна господина. Један необријан и угојен, тамније пути и косе, рекло би се пореклом негде са Блиског истока, са рукама прекрштеним на леђима. Други витак, са уредно зализаном плавом косом и плавичастим кожним ципелама не тако ретким код овдашње модерне господе. У наручју је држао малог жућкастог пса, који се константно вртео као да жели да дохвати нешто газди иза леђа.

Након пар минута иза клизних врата помолиле су две младе силуете тамније пути. Млада жена, покривена марамом, застала је на тренутак док је њен сапутник, с осмехом на лицу, направио пар ужурбних корака ка буцмастом господину испред мене. Срдачан загрљај, пољупци, па онда још један загрљај и тапшање по леђима. Онда је господин пришао жени, загрливши је пажљиво, као да је направљена од украсног папира, па може да се изгужва ако је стисне јако. Пољубио је у чело, а она њега у руку. Господин је потом узео кофер из младићеве руке и сво троје су кренули ка излазу, једно поред другог. 

Док сам их још пратио погледом, женски глас пун одушевљења је допро до мене са друге стране. Средовечна плавокоса жена је раширених руку хитала ка господину са плавим ципелама, док ју је њена двадесетак година млађа копија пратила вукући кофер. Кад је пришла скупила је руке и усмерила их ка малом псу. Узела га у наручје, љубила га у њушкицу а он је лизао по образима. Одушевљена је била и ћерка, која је испустила кофер и почела да грли псића, који је већ био на поду, толико узбуђен да су се чули фини ударци канџи о под након сваког његовог скока.

То је трајало можда минут, пре него што су газдарице кренуле ка излазу са својим љубимцем, не осврћући се. Након неколико корака, млађа је застала, окренула се ка господину који је преходно држао пса и видела да их он ревносно прати, вукући њен кофер. Пружила му је десну руку, коју је он прихватио. Док су ходали даље, левом руком је мазила пса који је и даље био у мајчином наручју.

И даље сам стајао наслоњен на ону исту шипку. Док сам посматрао ову необичну дружину, пред очима ми се помаљао онај безбрижни дечак са почетка приче. Пре двадесетак година седео је на каучу испред телевизора. На екрану је извесни Шурда, у Немачкој, на разговору за посао у салону лепоте за псе. Дечак се смеје као луд, сав црвен у лицу, не препознајући у тој сцени ништа више од урнебесне зафрканције.

Наједном врата клизнуше, а иза њих се помолише два драга лика. Једна глава је сасвим бела, а друга тек у траговима. Необично их је видети са ранчевима на леђима. Подигао сам руку и кренуо ка њима. Стигао је отпоздрав и широки осмех праћен сузом која је, провукавши се испод широког рама од наочара, клизнула низ образ. 

Марко Мерџан, Холандија