Равноселац у Осаки

Неко одлази у Јапан из задовољства, неко из потребе, а неко из навике. Једни иду да осете дух минулих миленијума, виде краљевску палату у Кјоту, палату шогуна, старе храмове а други да гледају чудесну трансформацију природе у пролеће када боје трешњиног цвета затрпају Јапан.

Токио је микс модерног и традиционалног а планина Фуџи, највиши врх, али и сакрална тачка и дух Јапана, са бакљом активног вулкана, који спава. У Нагоји на помен Пиксија (Драган Стојковић) још вам се дубље клањају, са великим осмехом, иако сте партизановац.

Некога у Јапан води само знатижеља да види тај чудни свет за себе, у овом чудном, наопако скројеном свету, или да се поклони жртвама атомске катаклизме Хирошиме и Нагасакија. Да види ту, где је било најстрашније, шта човек може да уради човеку.

Некога одведу пословни путеви и изазови, а некога животни сусрет и брак са Јапанком (Јапанцем).

А шта је мој компас, уместо ка Београду, Новом Саду и Равном Селу, мом детињству, кога тражим и на глобусу и ноћу по звезданом небу, усмерило ка Јапану?

У сазвежђу мог живота, од пре десет месеци, појавила се и једна нова звезда, најсјајнија од свих, коју пратим, окрећем се за њом и следим је – мој унук који с родитељима живи у регији Осаке.

Мој син ожењен је Јапанком. Сунце и плаже Голд Коуста подредио је и заменио са континенталном климом, брдима Јапана, новом културом, обичајима, вредностима. Пресељењем у Јапан ми је узвратио ми је поштапалицом, да му је тамо добро „зато што је тамо срећан”.

Рекао је да је он друга генерација исељеника и да ми Равноселци нећемо да прихватимо латинску изреку:„Ubi bene ibi patria” (Где је добро ту је и домовина). Видећеш, рекао ми је, а ја сам пошао да видим нешто друго – свог унука.

Када се родиш више нема скривања, а када се покренеш, више нема заустављања. Мој деда није знао шта је иза следећег брда. Мој отац затрпан ратовима и реформама није знао шта је изван граница Југославије. А ја сам после Београда упознао и истрпео 200 просечно кишних окландских дана, а за живот изабрао 300 сунчаних дана на Голд Коусту у Аустралији.

И таман када сам помислио да смо дошли на крај света и да се даље нема куд, мој син се помери у Јапан, 12 до 14 сати лета. Свој матерњи језик говори без акцента, то је моја заслуга, енглески, без акцента, заслугом асимилације, школе и посла, а јапански натуца - својим избором и одлуком.

Мој син је друга генерација исељеника, а његов син - трећа и његова асимилација ће бити потпуна и без остатка. На жалост, ту нема помоћи. Није ми лакше ни кад потегнем Шекспирову „да наши почеци не знају наше крајеве”. А где је он морао ићи да види свог унука?

У равноселској младости нисам се хтео забављати са девојком ни из суседне улице, било ми је далеко навечер је пратити, а уз то још нисам знао ни за обичај дужег опраштања, а мој син са Јапанком. Он је, очито, морао мало дуже пратити, а колико ли је тек превоза  морао мењати? Мењао је превозна средства, али не и своју Јапанку.

Крећем на пут, са никад јачим разлогом, циљем и смислом, да видим унука. Али, из Аустралије где год да путујеш, далеко је, брате. Све испод 10 сати је чист луксуз и рекреација. Осака, Кансаи аеродром.

Видео сам Кјото, древну јапанску престоницу (цео један миленијум), империјалну палату и палату шогуна, бившег управљача, која је у функцији, а ли не и шогун – који је затрпан вековима заборава. Разгледао сам зидине средњовековне тврђаве и станиште нинџи у њиховој постојбини граду Ига. Родном месту и мог унука.

Живописни експонати одеће, опреме и оружја, слика, цртежа, уверавају вас да су нинџе, плаћени шпијуни, убице и рентирани ратници живели баш на том месту.  

Кјото ме равним делом и широким булеварима подсетио на Нови Сад а Осака са великим праменовима воде и мостовима на Београд. Храна, по квалитету и разноврсности, укусу, је прича за себе, као и пресек свакодневног живота, просечне јапанске породице.

Чини ми се да је стандард испод оног у Аустралији али је много тога изнад, и статистичким инструментима неухватљиво и немерљиво. У Јапану станује душевни мир и животни спокој.

Јапан обавијају комотне четинарске и високе бамбусове шуме, црни облуци камења и каскадни потоци и реке, храмови, митска планина Фуџи, али и модерни небодери и тржни центри.

У Јапану је све далеко, али и близу, због брзине савладавања простора. Овде се, одиста раздаљине не мере километрима, него брзином савладавање простора.

Нисам сретао ни срећна, ни тужна, ни уморна, ни одморна лица. Сретао сам једино љубазна лица са пуно бриге за себе и све остале. Гипки су и чили јер се од малена, свако се сваком клања по цео дан, целог живота. Пре јела склопљеним рукама и пригодним речима упуте похвалу, а после обеда исти гест са захвалом јелу.

У Јапану се историја, традиција и модерно стално прожимају и никад нису у сукобу. Док шетате километарским двориштем царске палате и вртовима и сами постајете део и очевидац прошлости од пре хиљаду година, а поред вас Шинкансен стреловито пројури 320 км на сат, колосеком ка новој престоници, Токију. Тако да вас истог трена врати у будућност. Ко уме да види на сваком кораку ће уз модерно уочити и традиционално. Не знам како и колико се историја учи у школи, али је она свеприсутна и видљива у сваком делу Јапана и где год да баците поглед.

Земља славне империје, шогуна, самураја, нинџи, гејши, трешњиног цвета, вина саке, храмова, тајфуна, земљотреса, цунамија, традиције и пуне модерности, технологије и индустрије пар векова испред свих, до последњег даха. Слике о овој чудној, а опет тако обичној земљи и њеним људима, наравно да су субјективне, јер је Јапан увек увек даље, више и шире од тог.

Вама се Јапан може свидети или не, али вас сигурно неће оставити равнодушним. Ја сам био више него импресиониран. Чини ми се да бих овде могао 'ладно живети – бар још два месеца.

Шта повезује Равно Село и Осаку? Мој унук.

Прва два дана, кад год би ме видео плакао је, а ја сам се смејао – не зна ме човек. Последња два дана, ја сам плакао, а он се смејао – изгледа да се знамо.

Шта још повезује Равно Село и Осаку. Мој унук, док чека ручак по свом столићу млати прстима у ритму добоша равноселске иконе, Лоје Добошара и као сваки Равноселац, прво ће научити да плива, вози бицикл, добује у ритму поменутог Добошара, биће имун на комарце, богиње и Змајевчане, па ће тек онда проходати, и то ће му више значити него сертификат да је, по рођењу у граду Ига, нинџа. Бар мени.

Аригато (хвала) и Сајонара Јапан, до идућег сусрета.

 Лазар Ковачић, Голд Коаст, Квинсленд Аустралија