Лако је њима, имају нафту

Сад ће сви да кажу, па ако ти је тако лоше, што се не вратиш. У томе и јесте ствар. Овде није лоше. Чак, шта више, Оман је дивна земља за живот. Ето, рецимо, нема криминала.

Неколико пута ми десило да ми испадне телефон, на улици, у тржном центру, на паркингу док излазим из кола. Вратила бих се после пола сата и телефон би и даље био ту. Евентуално би га неко подигао да га склони да га неки ауто не прегази. А мом деверу у Србији пре неки дан трећи пут украли бицикл.

Једном кад сам купила ципеле, срела другарицу и спустила кесу да се поздравим, наставила сам даље а кеса је остала испред кафића. Схватила сам да није код мене тек кад сам стигла кући и хтела да их пробам још једном. Вратила се до тржног центра, убеђена да идем да купим други пар, и прошла поред истог кафића. Ајде, рекох, да питам, можда су нашли...

И следи одушевљење. Склонили људи поред шанка, да ми врате кад дођем. Чак се и смена променила, они рекли једни другима да ћу вероватно да се вратим. Једном ми се слично десило и у Србији, на Нишком бувљаку. Човек ми сачувао новчаник са стипендијом и документима, пре неких десетак година.

Живот у Оману је прилично лагодан, трошкови нису велики. Станарине су  веће него у Србији, али су и станови и куће знатно веће и комфорније. Трошкови за струју и воду су занемарљиви, често нижи него што су за неки мали станчић у Србији иако бар по осам месеци не гасимо три-четири климе.

Највећи издаци су за школовање деце и медицинске трошкове, ако немате осигурање. Ту је разлика у односу на Србију јер се овде на образовање гледа као на озбиљно улагање у будућност. Школе и универзитети ничу на све стране јер имају јако пуно деце а доста их одлази и у иностранство на усавршавање.

Овде нема традиционалних штрајкова просветних радника. Приличан број наших жена овде су нашле посао у образовању. Лепо су плаћене и како кажу  прилично задовољне условима рада.

Улаже се и у здравство. Приватних клиника има доста, али су релативно скупе. Међутим, нема редова, недостатака медицинског материјала, можете да бирате код ког ћете лекара. У државним болницама је још боље. У њих вас шаљу ако имате нешто компликованије или вам је потребна додатна нега. У је Србији обрнуто. Овде има и наших лекара и увек су спремни да вам се нађу, посаветују и помогну.

Оманци су управо оно што ћете прочитати у већини текстова на интернету. Љубазни, насмејани и гостољубиви, без обзира на социјални сталеж. И они најбогатији делују скромно, без уображености. Свима им стало до националног идентитета. Дишадаша и абаја су свакодневни одевни предмети а урме се служе уз кафу.

У џамију се иде сваког петка. Обичаји и традиција се поштују и чувају.

На улицама се види разноврсност нација и култура. Индускиње носе традиционалне сарије, европљанке мајице на бретеле са голим раменима и сукње до колена. И нико их не дира (наравно, овде причам о свему у границама доброг укуса и пристојности, јер и то се некако успутно подразумева). Нико ником не смета.

Па што се онда толико жалиш, питаћете. Па зато што им завидим. Што су успели да ни из чега створе јако леп живот. Као што сам већ рекла, на све стране је го камен и врело сунце. 

Неко ће рећи: „Лако је њима, имају нафту”.

Тачно, али и ми имамо плодну земљу, благу климу, обиље воде, шуму, векове традиције, историје, културе, образовања. И опет нам не ваља. И не знамо шта би са свим тим.

Нама је најлакше да се жалимо и да кукамо. Ето, видите, може лако да се кука и кад је добро. Али нигде и није идеално, и увек може боље. Било би супер кад би могли нешто да научимо од њих, како се из ничега опет направи нешто.  Зато вас опет зовем, дођите да видите супротност од Србије. Не морате овде. Оман је само пример. Изађите из свог комшилука, својих ограда, плотова и кутија, не слушајте шта вам други причају, већ пробајте да сами видите нешто добро. Па кад дођем опет у Србију догодине, да се заједно више не жалимо, већ да нам свима буде бар мало боље.

Сања Топаловић