Емигранти плачу у аутомобилима

Толико сенка, гласова, толико очију, толико лица... И сва би могла да буду људска. И сви би могли да буду људи. Могли би али неће. Претешко је бити човек. Само они који су некада плакали сами знаће можда о чему говорим.

И они који су се враћали кућама у којима их не чека нико и појурили ка фрижидерима не би ли отварали мале флашице разнородног пива од дванаест унци. 

Само они који су сами плакали....

Ако има некога ко није, нека не мари за то. И нека им је просто или благословено, јер такви људи или немају душе или немају брига. Кажу, а мислим да постоји и књига или филм сличног наслова - „И богати плачу.”

Није истина. Само јецају. Богати јецају, сиротиња рида, а робијаши и емигранти плачу сувим сузама. 

Када се загледате у очи робијаша који се помирио са вишедеценијским утамничењем или у очима емигранта нађете нешто што би вам се учинило као мир и спокој, знајте да се варате. Њихове су сузе само пресушиле или су добро сакривене. Не смеју се видети. 

Робијаши, своје истинске сузе остављају за ретке тренутке самоће и кајања по самицама, угловима соба у којима их нико неће приметити и деловима шеталишта скривеним од погледа стражара и осталих осуђеника. А и тада пуштају само по неку сузу... Само мало, да се овлажи лице, док их пиштаљка чувара или бат корака не врати у реалност. 

Емигранти најчешће плачу у аутомобилима. 

Те нове машине, скупље и квалитетније од оних које у отаџбинама возе вршњаци и комшије и на којима им се завиди када њихове слике окаче на друштвеним мрежама, идеалне су за изливе емоција. Јер, на подужим путовањима до и од посла, емигранти у својим аутомобилима чувају нарезане дискове са песмама из отаџбине, а у њима имају и оно мало слободног времена резервисаног само за себе. Ту су заштићени од супруга које не разумеју њихове језике, рођака који не разумеју њихову носталгију, деце која понајмање понашањем личе на њих. 

И тако са тих дискова домаће музике по некада потече песма за коју просто тога дана нису били спремни. Подсети их некако на неки део душе кога су се одрекли, који су оставили, који покушавају да забораве. И сузе крену саме од себе... И лију  дуж улица и авенија, све док притисак на дугме даљинског управљача не отвори врата од гараже иза којих се одвија њихов садашњи живот и све оно за шта су мислили да је дао њиховог сна...

Рачуни које треба платити, жене које треба укротити, деца коју треба волети.

А оним, тек пристиглим избеглицама из бесмисла, који још увек нису стекли иметак довољан за куповину лименог статусног симбола, за плакање су најпогоднији плакари. Те придошлице, по правилу станују у собама рођака и пријатеља, „док се не снађу” и зато су плакари тих соба најподеснији за разгледање своте свеже зарађених новчаница и проливање (и њима самима несхватљивих) безразложних суза. 

Гледаш тако сам у неко доба ноћи, мучен несаницом своју прву уштеђевину. Не верујеш да је тих неколико хиљадарки заиста твој иметак. Пребројаваш новчанице које ћеш ускоро послати назад, да помогнеш својима, ако им се уопште може помоћи. Гледаш, бројиш, а онда се у магновењу некако ипак сетиш где си, где си кренуо, осетиш да нема назад, пребројиш свежањ још једном, и почнеш да плачеш. 

Само они коју су се некада сами напијали знаће о чему говорим. 

Јер они који нису, или немају душе, или немају боли, или су свеци. И нека им је или просто или благословено. 

Сигурно је међутим да пре, после, или за време плакања пиће дође као најприроднија допуна, као шлаг на торти, као вадичеп за бујицу сећања. Јер све оно што се преко дана потискује, што се проглашава за тричавост ситницу, нужност, све оно што се некако дању оправдава, све то увече уз чашицу и флашицу изрони из дубина ума у свом пуном сјају и величини. И као утвара шета по зидовима. Сећања на све оно што је бивше прогоне попут утвара које су прогониле средњовековне великаше у кулама уклетих замкова. 

Пиће је грешна форма самоисповести. Јер, на исповести верник своје грехове исповеда Богу, а пијанац приликом напијања своје грехове признаје себи. И за разлику од верника који је пред иконом суочен са надом у опроштај и најстрашнијих грехова, пијанац је пред чашицом суочен са безнађем, самоћом и ужасом. Вернику, се на исповести грехови опраштају, пијанцу се у кафани грехови умножавају. Али пијанац верује да је напијање и форма самокажњавања и да му се са сваком наредном туром казна умањује. И зато изнова и изнова наручује још једну. 

Само они који су све што су имали или изгубили или одбацили знају да се човек ипак може родити два пута. Њихови се животи деле на „пре и после”. И они боље од других знају да сузе не помажу али се дешавају, као и да пиће убија, али да се ништа тако добро не слаже као сузе, алкохол и самоћа. 

Предраг Рудовић