Kup.	Prod.	Sred.
117.04	117.74	117.39
102.86	103.48	103.17
127.14	127.91	127.53

Moj život u inostranstvu

30.12.2017 u 10:40

„Kako je tamo, kako se živi, sigurno je bolje nego kod nas”. Ovo je samo jedno od sijaset pitanja koje sam dobijao poslednjih godina. Iako u tuđini, danas u vreme društvenih mreža i interneta, čovek ostaje „nakačen”, povezan i upućen u sve ono što se dešava u Srbiji. Ipak, ma koliko bili umreženi, imate osećaj da niste deo tog miljea, osećaj da je kod kuće sve stalo, da ček vas. Zato svoje veze i kontakte održavam jače i češće, sećam se ljudi koji mi nisu puno značili tokom većine mog života a nostalgija i sentiment stalno ponavljaju isto pitanje – Lepa moja Srbijo, zašto sam te napustio? „Eh to Brno”! Pa nije baš kao na filmu, ne bih se složio sa Mijom Aleksićem. Foto: Piksabej Čehe ne zanimaju ni moda, ni dobri automobili, ni sedenje po kafićima, ni pametni

Moj život u inostranstvu

23.12.2017 u 14:41

Svađa direktora zbog Tihomirove žene

Moji prvi dani u Jekaterinburgu prolazili su mirno i sporo. Sve je bilo onako kako mi je generalni direktor obećao, trebalo je samo priviknuti na novu sredinu. Na gradilištu smo imali menzu i jedna od kuvarica govorila je srpski. Jedan kolega mi je rekao da se zove Tamara, dosta dobro govorila je srpski. Njene koleginice zvale su je Bosanka. Kasnije sam saznao da joj je muž Srbin iz Bosne i da su 15 godina u braku. Šest godina proveli su u Bosni i ona je tamo dobro naučila srpski jezik. I njen muž je radio u našoj firmi. Nagovarala je muža da ne prihvati posao u Rusiji jer je želela da ostanu u Bosni. Tamo su imali svoju kuću, oboje su bili zaposleni, nisu mnogo zarađivali ali živeli su bez stresa. Muža je upoznala kada je radio u Jermeni preko jedne srpske firme. Kada se

Moj život u inostranstvu

15.12.2017 u 10:39

Gibanica iz Izraela

Žena mi po cijeli dan nije kod kuće, sad čuva bebu mlade gospođe Vagner. Konačno se pronašla u nekom poslu. A ja u dokolici odlučim da nam pripremim gibanicu za laganu večericu. U marketu kupim ono što mi je u kući nedostajalo - gotove kore za pitu i sir „tvorog”. Ona koristi baš taj za izvrsnu sirnicu koju odavno nije pravila i tako spreman još nekoliko puta konsultujem svog generalnog savjetnika, gospodina „gugla”, čekajući na internetu vrijeme za svečano „otpočinjanje radova”. Ne volim izraelski „burekas” i ta njihova premasna lisnata tijesta, premda; ponekad petkom kupim četiri – pet malih burekčića punjenih gljivama ili krompirom, najređe sa sirom, a poželim ženinu pitu za koju je ona, s godinama, postala pravi majstor, razvlačeći jufke k`o da je - muslimanka!

Moj život u inostranstvu

08.12.2017 u 14:53

Sijuksi i Apači iz Nakova

Sve je počelo jednom tučom, davnih 60-tih godina prošlog veka, usred britanske muzičke invazije na Ameriku. U epskom dvoboju na ćošku Prve i Petnaeste ulice, dobro sam „isprepuc'o” Žarka Bulajića, mog druga, koga sam upoznao, kako mi se danas čini, pre nego što ću spoznati samog sebe, i sedam kolena, kako je on jednom izračunao, udaljenog rođaka. Imao sam četiri godine i bio na vrhu sveta. Ne, nije se to desilo u Njujorku, mada su paralele očigledne. Dogodilo se to u Nakovu, starom, nemačkom vojvođanskom selu, oivičenom visokim i snažnim, ponosnim jablanovima, bremenitim, mirisnim vinogradima i slatkim voćnjacima. U selu, tada utopljenom u moru blagorodnih polja kukuruza i žita. Selu sedam kilometara udaljenom od Kikinde i pola dlana od rumunske granice. Žarkovo i moje

Moj život u inostranstvu

01.12.2017 u 11:15

Iz bavarskih sela mladi ne hrle u gradove

Za malo mesto u Bavarskoj ništa nije neobično da mladić vozi veliki traktor a da mu društvo u kabini pravi njegova devojka. Mladi ljudi ovde ne hrle ka gradu jer znaju za čuvenu izreku u Nemačkoj: Bogat seljak bogata Nemačka... Niko ne pominje ljude sa kravatama, čak se u restoranima daje prednost onima koji nose radnu uniformu bez obzira da li su i kako uprljani od posla. U svečanim prilikama Bavarci nose svoju nošnju sa ponosom. Konačno ceo „Oktobar fest” posvećen malim proizvođačima piva. Tradicionalna manifestacija koju dnevno poseti više od miliona ljudi iz celog sveta. Proda se oko sedam miliona „masova” (litarskih krigli piva). Prvog dana otvaranja kroz ceo Minhen defiluju proizvođači piva sa zaprežnim kolima punim bačvi piva i veličanstvenim

Moj život u inostranstvu

24.11.2017 u 18:10

„Oj Moravo” na manastirskom groblju u Melburnu

Stanovnici Australije svoju domovinu nazivaju srećna zemlja, a za tu, opšte prihvaćenu, teoriju zaslužni su mediji i političari. Dokaz za široke narodne slojeve jednostavan je i jasan: u afričkim državama se umire od gladi, po Bliskom istoku se krvavo ratuje, uragani haraju Amerikom, a kod nas je sve mirno i dobro... Ruku na srce u ovom razmišljanju ima istine. Jedne nedelje otišao sam u posetu srpskom pravoslavnom manastiru „Sveti Sava” u seocetu Ilejn, 150 kilometara u kopno od Melburna. Manastirsko imanje je veliko, tu je malena crkva, manastirska sala, prostorije u kojima žive monasi i na jednom uzvišenju manastirsko groblje. Foto Piksabej Bio je hladan, tmuran i vetrovit zimski dan, prošetao sam do groblja, a koje je poznato po orginalnim nadgrobnim natpisima, meni

Moj život u inostranstvu

17.11.2017 u 12:43

Usamljeni kauboj u pustinji Novog Meksika

Na Saobraćajnom fakultetu Univerziteta u Beogradu diplomirao sam u decembru 2009. godine, na smeru za Vodeni saobraćaj i transport. Pošto posla nije bilo, rešio sam da upišem master studije od sledećeg septembra, a da u međuvremenu malo odmorim. Bilo je dosta naporno završiti fakultet u roku. Negde sredinom januara 2010. godine vozio sam brata negde i bili smo u kolima blizu Hrama Svetog Save. Zvonio mi je telefon. Bio je to moj asistent sa fakulteta (sada već profesor). Pitao me je da li želim da radim master studije na Floridi. Upoznao je jednog našeg profesora sa Florida Atlantik Univerziteta (Florida Atlantic University), kome je hitno trebao master student. I eto, kako kažu, jedan poziv menja sve. Bilo je to kao grom iz vedra neba. Jednostavno nisam očekivao da takav poziv

Moj život u inostranstvu

10.11.2017 u 14:57

Migrantski san u Las Vegasu

– Volite li Vegas? – Ne gospođo, ni najmanje. Verovatno bih ga voleo da sam došao u svojim dvadesetim ovde. Ne, zaista. Nadam se da je ovaj odgovor dovoljan, sledeći! Prođoh ovu zemlju uzduž i popreko. Kamionom, avionom, autom pa čak i brodom. Prođoše dvadeset, bliže se četrdesete. Bog mi podario decu, dao mi smisao životu. Ne lutam ko nekad. Sve i da želim, vremena nemam. „Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da ne bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi. A ja tek činim što je trebalo učiniti davno, u bujnom cvjetanju tijela, kad su svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od

Moj život u inostranstvu

03.11.2017 u 12:05

Neopisivi sklad jeftinih reči i dubokih osećanja

Ne razumemo se po nekad...Što zbog jezika, što zbog mentaliteta, što zbog godina. Ali, moje je bilo da govorim svoju istinu, a njeno da pokuša da razume. I zato je tog aprilskog popodneva stajala na parkingu pored parkiranog automobila zagledana u novoizgrađeni bolnički kompleks i verovatno se u svojoj glavi pitala da li sam uopšte normalan da joj pokazujem bolnicu. Obožavam da strancima pokazujem svoje gradove. Ili bar one koje smatram svojim. Gradove koji su me na neki način primili, udomili, usvojili me i zauvek postali moji. Samo četiri grada na svetu nazivam svojima. Beograd, Zaječar, Niš, Medison. Iluzije su izvor života. Najlepše je ići kroz život tumbajući se od iluzije do iluzije. I kad primetiš da nešto postaje tvoje, tvoj posao, tvoj grad, tvoja žena... beži, beži odmah u sledeću iluziju. Jedino

Moj život u inostranstvu

27.10.2017 u 15:40

Marina iz Tomska

Nekoliko meseci posle mog dolaska u Jekaterinburg, došla nam je poslovno na dva dana jedna žena iz Tomska koja se bavila projektno – tehničkom dokumentacijom. Sa njom je bio i šestogodišnji dečak, njen sin koga je morala da povede sa sobom na službeni put. Posle ručka dečak je ušao u kancelariju u kojoj sam radio i koleginicu i mene poslužio čokoladom. Stidljivo je rekao:„Izvolite”. Oboje smo uzeli po kockicu, a on se opet stidljivo, osmehnuo i otišao. Tri godine kasnije, u Ufi rekli su mi da iz Tomska dolazi devojka koja će kontrolisati projektnu dokumentaciju i da će sedeti sa mnom u kancelariji. Kada je doputovala shvatio sam da je u pitanju Marina koju sam upoznao u Jekaterinburgu. Tada je imala dvadeset osam godina. Kratko podšišana, ofarbana u crno, srednjeg rasta, smeđih očiju,

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu