Marina iz Tomska

Nekoliko meseci posle mog dolaska u Jekaterinburg, došla nam je poslovno na dva dana jedna žena iz Tomska koja se bavila projektno – tehničkom dokumentacijom. Sa njom je bio i šestogodišnji dečak, njen sin koga je morala da povede sa sobom na službeni put. Posle ručka dečak je ušao u kancelariju u kojoj sam radio i koleginicu i mene poslužio čokoladom. Stidljivo je rekao:„Izvolite”. Oboje smo uzeli po kockicu, a on se opet stidljivo, osmehnuo i otišao.

Tri godine kasnije, u Ufi rekli su mi da iz Tomska dolazi devojka koja će kontrolisati projektnu dokumentaciju i da će sedeti sa mnom u kancelariji. Kada je doputovala shvatio sam da je u pitanju Marina koju sam upoznao u Jekaterinburgu. Tada je imala dvadeset osam godina. Kratko podšišana, ofarbana u crno, srednjeg rasta, smeđih očiju, oštrog pogleda i često oštrog glasa. Imala je višak kilograma. Njen stil odevanja taj nedostatak je čak uveličavao jer se trudila da nosi usku odeću. Često je imala otvoreni dekolte sa podignutim polugolim grudima. Na vratu i na obe ruke imala je po tetovažu. Uvek je nosila obuću sa visokim štiklama.

Kada je došla pozdravili smo se i pitao sam je gde joj je sin, a ona mi je odgovorila pitanjem: „Jesi li ga poželeo”? Nisam razumeo pitanje, a ni njeno smejanje koje je pratilo reči koje je izgovorila. Rekla da je kod njene majke u selu koje je blizu Tomska. Kasnije sam saznao da je to „blizu” skoro trista kilometara. Ipak to je rusko shvatanje blizine, koje dugo nisam razumeo. Shvatio sam da ona smatra da joj je sin velika obaveza i da joj  je mnogo lakše kada se nalazi kod njene majke. Kasnije mi je pričala da je muža napustila jer joj je bilo dosta braka. Htela je da izlazi, da se provodi i jednostavno razvela se. Sina je povela sa sobom, muž je redovno plaćao alimentaciju, ali nakon razvoda nikada nije video sina i nikada ga nije nazvao.

Nekoliko puta su joj trebale neke potvrde koje je on trebao da joj pošalje. Sve to što je trebalo od njega poslao je ali bez kontakta sa dečakom. Veći deo alimentacije zadržavala je za sebe, a manji deo je slala majci. Naglašavala je, smejući se, da je dečak imao još dva oca. Ispostavilo se da se ona posle razvoda još dva puta udavala i za te bivše muževe govorila je da su dečakovi očevi.

To su bili zvanični brakovi, a on je započinjala zajednički život sa još nekima. Sa jednim mladim inženjerom iz Srbije, pa kad je on otišao u Srbiju sa drugim mnogo starijim. Sve se to brzo završavalo i pitanje kako je delovalo na dečaka.

U Ufu je došla sama i posle desetak dana žalila mi se da nema sa kim da izađe. Znala je da sam oženjen i da je žena sa mnom u Ufi. Pošto sam odgovorio da joj ne mogu pomoći, ona se zasmejala rekavši da se nije ni uzdala u mene. To mi se svidelo, ali u tom momentu je u kancelariju ušao jedan naš poslovođa. Ona ga je pitala da li je oženjen. Pošto je rekao da nije tražila je broj njegovog mobilnog.

Kasnije su se čuli, a posle nekoliko nedelja počeli su da žive zajedno. Ona je uvek bila raspoložena, uvek spremna na šalu. Svi su naglašavali njenu kolegijalnost. Svakom je htela da pomogne, nikom nije uradila ništa loše.      U firmi smo obeležavali rođendane svih nas koji smo radili u prostorijama firme, ne računajući one koji su na gradilištu.

Svako opuštanje u firmi bilo je uz neko alkoholno piće, svi bi popili po jedno ili po dva pića, a ona uvek mnogo više. Posle petnaestak minute bila bi vidno pijana. Tada bi njeno ponašanje postajalo drugačije. Nekad bi krenula da plače da se žali na svoj život, počinjala bi da priča o sinu.

Jednom mi je u takvom stanju pokazivala sliku jednog crteža. Njen sin je u školi crtao svoju majku. Slikao je crtež i poslao joj mejlom. Pričala je da joj sin stalno govori da želi da živi sa njom, da samo nju voli. Hvalila se njegovim dobrim ocenama u školi. Dešavalo se da postane neodmereno glasna, naporna, govorili su da kad se napije u nekom klubu počinje da se napadno udvara svakom drugom muškarcu.

Veza sa našim poslovođom završila posle nekoliko meseci. On je često dolazio kod nas u kancelariju molio je da izađe da porazgovaraju. Ona bi bezvoljno izlazila, razgovarali su ali neuspešno. Dešavalo je da se navodno pomire, da nekoliko dana provedu zajedno, ali sve se završavalo na tome.

Ona je krenula da se druži sa dvojicom naših radnika i njihovim devojkama.

Oni su je ismevali ali i koristili. Ona bi često plaćala ture pića kad izađu zajedno, često su vozili njen auto. Ona se trudila da im bude drug, a oni su se trudili da to zloupotrebe. Poslovođa sa kojim je bila u vezi primetio je to pokušao je da je odvoji od tog društva. Govorio je da želi da je spase i od alkohola. Nije uspeo ni u jednom ni u drugom.

Ubrzo posle toga ona je započinjala veze sa još nekoliko Srba, i sve se slično završavalo. Jedni bi se vraćali u Srbiju, drugi bi posle nekoliko dana prestajali da joj se javljaju. Neki su bili oženjeni neki slobodni, ali se uvek završavalo isto.

Jednom prilikom jedan lokalni radnik me je pitao da li je tačno da je na našem gradilištu počeo da radi momak sa kojim sam u rodbinskoj vezi. Pošto sam odgovorio potvrdno on mi je kroz smeh rekao: „Čuvaj ga. Ako ga ne budeš čuvao i sa Marinom ćeš biti u rodbinskoj vezi!”

Vreme je prolazilo i došao je i njen rođendan. U kancelariji je servirala zakusku i piće. Bila je bogata trpeza. Okupili su se svi zaposleni i još neke njene drugarice. Kao i uvek ona je popila malo više, ali se nekako zaustavila, normalno se kontrolisala.

Međutim već je sa drugaricama i sa nekim kolegama dogovorila produžetak slavlja u gradu. Sa posla je izašla ranije. Oni koji su produžili slavlje pričali su da su ostali do dva u noć. U pola tri vozom je u Ufu doputovao njen sin. On je bila previše pijana i jedan od kolega ju je njenim autom odvezao na železničku stanicu.

Dečak je bio uzbuđen nosio je buket cveća, i neku veliku čestitku koju je sam napravio, bio je tu i poklon koji joj je poslala majka. Kad ga je videla, krenula je ka njemu raširenih ruku umornim glasom vičući: „Sinčiću moj, bolje da si došao sutra, mami je danas rođendan!” Uletevši u njen zagrljaj dečak je zaboravio šta treba da kaže. Zajedno su seli pozadi u auto.

Ona nije imala snage da vidi poklone. Odmah je zaspala. Dečak je u njenom zagrljaju posle desetak minuta takođe zaspao.

Kroz glavu su mi prolazile slike dečaka koji me je pre nekoliko godina stidljivo poslužio čokoladom i dečaka koji je doputovao majci na rođendan.

U jednom razgovoru sa dve koleginice Ruskinje, pomenuli smo Marininog sina, ja sam tvrdio da je bolje da on živi sa majkom a one su kategorički tvrdile da je bolje da živi sa babom nego sa takvom majkom.

Dečak je proveo u Ufi oko dve nedelje. Marina je radila a on je sam ostajao u stanu, kad bi došla kući zajedno bi prošetali bi, a često bi otišli i do plaže. Dečak je voleo da pliva.

Posle toga zajedno su otišli kod Marinine majke na dve nedelje.

I onda opet po starom…

Goran Antonić, Ufa, Rusija