Марина из Томска

Неколико месеци после мог доласка у Јекатеринбург, дошла нам је пословно на два дана једна жена из Томска која се бавила пројектно – техничком документацијом. Са њом је био и шестогодишњи дечак, њен син кога је морала да поведе са собом на службени пут. После ручка дечак је ушао у канцеларију у којој сам радио и колегиницу и мене послужио чоколадом. Стидљиво је рекао:„Изволите”. Обоје смо узели по коцкицу, а он се опет стидљиво, осмехнуо и отишао.

Три године касније, у Уфи рекли су ми да из Томска долази девојка која ће контролисати пројектну документацију и да ће седети са мном у канцеларији. Када је допутовала схватио сам да је у питању Марина коју сам упознао у Јекатеринбургу. Тада је имала двадесет осам година. Кратко подшишана, офарбана у црно, средњег раста, смеђих очију, оштрог погледа и често оштрог гласа. Имала је вишак килограма. Њен стил одевања тај недостатак је чак увеличавао јер се трудила да носи уску одећу. Често је имала отворени деколте са подигнутим полуголим грудима. На врату и на обе руке имала је по тетоважу. Увек је носила обућу са високим штиклама.

Када је дошла поздравили смо се и питао сам је где јој је син, а она ми је одговорила питањем: „Јеси ли га пожелео”? Нисам разумео питање, а ни њено смејање које је пратило речи које је изговорила. Рекла да је код њене мајке у селу које је близу Томска. Касније сам сазнао да је то „близу” скоро триста километара. Ипак то је руско схватање близине, које дуго нисам разумео. Схватио сам да она сматра да јој је син велика обавеза и да јој  је много лакше када се налази код њене мајке. Касније ми је причала да је мужа напустила јер јој је било доста брака. Хтела је да излази, да се проводи и једноставно развела се. Сина је повела са собом, муж је редовно плаћао алиментацију, али након развода никада није видео сина и никада га није назвао.

Неколико пута су јој требале неке потврде које је он требао да јој пошаље. Све то што је требало од њега послао је али без контакта са дечаком. Већи део алиментације задржавала је за себе, а мањи део је слала мајци. Наглашавала је, смејући се, да је дечак имао још два оца. Испоставило се да се она после развода још два пута удавала и за те бивше мужеве говорила је да су дечакови очеви.

То су били званични бракови, а он је започињала заједнички живот са још некима. Са једним младим инжењером из Србије, па кад је он отишао у Србију са другим много старијим. Све се то брзо завршавало и питање како је деловало на дечака.

У Уфу је дошла сама и после десетак дана жалила ми се да нема са ким да изађе. Знала је да сам ожењен и да је жена са мном у Уфи. Пошто сам одговорио да јој не могу помоћи, она се засмејала рекавши да се није ни уздала у мене. То ми се свидело, али у том моменту је у канцеларију ушао један наш пословођа. Она га је питала да ли је ожењен. Пошто је рекао да није тражила је број његовог мобилног.

Касније су се чули, а после неколико недеља почели су да живе заједно. Она је увек била расположена, увек спремна на шалу. Сви су наглашавали њену колегијалност. Сваком је хтела да помогне, ником није урадила ништа лоше.      У фирми смо обележавали рођендане свих нас који смо радили у просторијама фирме, не рачунајући оне који су на градилишту.

Свако опуштање у фирми било је уз неко алкохолно пиће, сви би попили по једно или по два пића, а она увек много више. После петнаестак минуте била би видно пијана. Тада би њено понашање постајало другачије. Некад би кренула да плаче да се жали на свој живот, почињала би да прича о сину.

Једном ми је у таквом стању показивала слику једног цртежа. Њен син је у школи цртао своју мајку. Сликао је цртеж и послао јој мејлом. Причала је да јој син стално говори да жели да живи са њом, да само њу воли. Хвалила се његовим добрим оценама у школи. Дешавало се да постане неодмерено гласна, напорна, говорили су да кад се напије у неком клубу почиње да се нападно удвара сваком другом мушкарцу.

Веза са нашим пословођом завршила после неколико месеци. Он је често долазио код нас у канцеларију молио је да изађе да поразговарају. Она би безвољно излазила, разговарали су али неуспешно. Дешавало је да се наводно помире, да неколико дана проведу заједно, али све се завршавало на томе.

Она је кренула да се дружи са двојицом наших радника и њиховим девојкама.

Они су је исмевали али и користили. Она би често плаћала туре пића кад изађу заједно, често су возили њен ауто. Она се трудила да им буде друг, а они су се трудили да то злоупотребе. Пословођа са којим је била у вези приметио је то покушао је да је одвоји од тог друштва. Говорио је да жели да је спасе и од алкохола. Није успео ни у једном ни у другом.

Убрзо после тога она је започињала везе са још неколико Срба, и све се слично завршавало. Једни би се враћали у Србију, други би после неколико дана престајали да јој се јављају. Неки су били ожењени неки слободни, али се увек завршавало исто.

Једном приликом један локални радник ме је питао да ли је тачно да је на нашем градилишту почео да ради момак са којим сам у родбинској вези. Пошто сам одговорио потврдно он ми је кроз смех рекао: „Чувај га. Ако га не будеш чувао и са Марином ћеш бити у родбинској вези!”

Време је пролазило и дошао је и њен рођендан. У канцеларији је сервирала закуску и пиће. Била је богата трпеза. Окупили су се сви запослени и још неке њене другарице. Као и увек она је попила мало више, али се некако зауставила, нормално се контролисала.

Међутим већ је са другарицама и са неким колегама договорила продужетак славља у граду. Са посла је изашла раније. Они који су продужили славље причали су да су остали до два у ноћ. У пола три возом је у Уфу допутовао њен син. Он је била превише пијана и један од колега ју је њеним аутом одвезао на железничку станицу.

Дечак је био узбуђен носио је букет цвећа, и неку велику честитку коју је сам направио, био је ту и поклон који јој је послала мајка. Кад га је видела, кренула је ка њему раширених руку уморним гласом вичући: „Синчићу мој, боље да си дошао сутра, мами је данас рођендан!” Улетевши у њен загрљај дечак је заборавио шта треба да каже. Заједно су сели позади у ауто.

Она није имала снаге да види поклоне. Одмах је заспала. Дечак је у њеном загрљају после десетак минута такође заспао.

Кроз главу су ми пролазиле слике дечака који ме је пре неколико година стидљиво послужио чоколадом и дечака који је допутовао мајци на рођендан.

У једном разговору са две колегинице Рускиње, поменули смо Марининог сина, ја сам тврдио да је боље да он живи са мајком а оне су категорички тврдиле да је боље да живи са бабом него са таквом мајком.

Дечак је провео у Уфи око две недеље. Марина је радила а он је сам остајао у стану, кад би дошла кући заједно би прошетали би, а често би отишли и до плаже. Дечак је волео да плива.

После тога заједно су отишли код Маринине мајке на две недеље.

И онда опет по старом…

Горан Антонић, Уфа, Русија