Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.95	103.57	103.26
126.99	127.76	127.38

30.12.2017 у 10:40

„Како је тамо, како се живи, сигурно је боље него код нас”. Ово је само једно од сијасет питања које сам добијао последњих година. Иако у туђини, данас у време друштвених мрежа и интернета, човек остаје „накачен”, повезан и упућен у све оно што се дешава у Србији. Ипак, ма колико били умрежени, имате осећај да нисте део тог миљеа, осећај да је код куће све стало, да чек вас. Зато своје везе и контакте одржавам јаче и чешће, сећам се људи који ми нису пуно значили током већине мог живота а носталгија и сентимент стално понављају исто питање – Лепа моја Србијо, зашто сам те напустио? „Ех то Брно”! Па није баш као на филму, не бих се сложио са Мијом Алексићем. Фото: Пиксабеј Чехе не занимају ни мода, ни добри аутомобили, ни седење по кафићима, ни паметни телефони,

Мој живот у иностранству

23.12.2017 у 14:41

Свађа директора због Тихомирове жене

Моји први дани у Јекатеринбургу пролазили су мирно и споро. Све је било онако како ми је генерални директор обећао, требало је само привикнути на нову средину. На градилишту смо имали мензу и једна од куварица говорила је српски. Један колега ми је рекао да се зове Тамара, доста добро говорила је српски. Њене колегинице звале су је Босанка. Касније сам сазнао да јој је муж Србин из Босне и да су 15 година у браку. Шест година провели су у Босни и она је тамо добро научила српски језик. И њен муж је радио у нашој фирми. Наговарала је мужа да не прихвати посао у Русији јер је желела да остану у Босни. Тамо су имали своју кућу, обоје су били запослени, нису много зарађивали али живели су без стреса. Мужа је упознала када је радио у Јермени преко једне српске фирме. Када се

Мој живот у иностранству

15.12.2017 у 10:39

Гибаница из Израела

Жена ми по цијели дан није код куће, сад чува бебу младе госпође Вагнер. Коначно се пронашла у неком послу. А ја у доколици одлучим да нам припремим гибаницу за лагану вечерицу. У маркету купим оно што ми је у кући недостајало - готове коре за питу и сир „творог”. Она користи баш тај за изврсну сирницу коју одавно није правила и тако спреман још неколико пута консултујем свог генералног савјетника, господина „гугла”, чекајући на интернету вријеме за свечано „отпочињање радова”. Не волим израелски „бурекас” и та њихова премасна лисната тијеста, премда; понекад петком купим четири – пет малих бурекчића пуњених гљивама или кромпиром, најређе са сиром, а пожелим женину питу за коју је она, с годинама, постала прави мајстор, развлачећи јуфке к`о да је - муслиманка!

Мој живот у иностранству

08.12.2017 у 14:53

Сијукси и Апачи из Накова

Све је почело једном тучом, давних 60-тих година прошлог века, усред британске музичке инвазије на Америку. У епском двобоју на ћошку Прве и Петнаесте улице, добро сам „испрепуц'о” Жарка Булајића, мог друга, кога сам упознао, како ми се данас чини, пре него што ћу спознати самог себе, и седам колена, како је он једном израчунао, удаљеног рођака. Имао сам четири године и био на врху света. Не, није се то десило у Њујорку, мада су паралеле очигледне. Догодило се то у Накову, старом, немачком војвођанском селу, оивиченом високим и снажним, поносним јаблановима, бременитим, мирисним виноградима и слатким воћњацима. У селу, тада утопљеном у мору благородних поља кукуруза и жита. Селу седам километара удаљеном од Кикинде и пола длана од румунске границе. Жарково и моје „блиско”

Мој живот у иностранству

01.12.2017 у 11:15

Из баварских села млади не хрле у градове

За мало место у Баварској ништа није необично да младић вози велики трактор а да му друштво у кабини прави његова девојка. Млади људи овде не хрле ка граду јер знају за чувену изреку у Немачкој: Богат сељак богата Немачка... Нико не помиње људе са краватама, чак се у ресторанима даје предност онима који носе радну униформу без обзира да ли су и како упрљани од посла. У свечаним приликама Баварци носе своју ношњу са поносом. Коначно цео „Октобар фест” посвећен малим произвођачима пива. Традиционална манифестација коју дневно посети више од милиона људи из целог света. Прода се око седам милиона „масова” (литарских кригли пива). Првог дана отварања кроз цео Минхен дефилују произвођачи пива са запрежним колима пуним бачви пива и величанственим коњима. Немачка

Мој живот у иностранству

24.11.2017 у 18:10

„Ој Мораво” на манастирском гробљу у Мелбурну

Становници Аустралије своју домовину називају срећна земља, а за ту, опште прихваћену, теорију заслужни су медији и политичари. Доказ за широке народне слојеве једноставан је и јасан: у афричким државама се умире од глади, по Блиском истоку се крваво ратује, урагани харају Америком, а код нас је све мирно и добро... Руку на срце у овом размишљању има истине. Једне недеље отишао сам у посету српском православном манастиру „Свети Сава” у сеоцету Илејн, 150 километара у копно од Мелбурна. Манастирско имање је велико, ту је малена црква, манастирска сала, просторије у којима живе монаси и на једном узвишењу манастирско гробље. Фото Пиксабеј Био је хладан, тмуран и ветровит зимски дан, прошетао сам до гробља, а које је познато по оргиналним надгробним натписима, мени

Мој живот у иностранству

17.11.2017 у 12:43

Усамљени каубој у пустињи Новог Мексика

На Саобраћајном факултету Универзитета у Београду дипломирао сам у децембру 2009. године, на смеру за Водени саобраћај и транспорт. Пошто посла није било, решио сам да упишем мастер студије од следећег септембра, а да у међувремену мало одморим. Било је доста напорно завршити факултет у року. Негде средином јануара 2010. године возио сам брата негде и били смо у колима близу Храма Светог Саве. Звонио ми је телефон. Био је то мој асистент са факултета (сада већ професор). Питао ме је да ли желим да радим мастер студије на Флориди. Упознао је једног нашег професора са Флорида Атлантик Универзитета (Florida Atlantic University), коме је хитно требао мастер студент. И ето, како кажу, један позив мења све. Било је то као гром из ведра неба. Једноставно нисам очекивао да такав позив

Мој живот у иностранству

10.11.2017 у 14:57

Мигрантски сан у Лас Вегасу

– Волите ли Вегас? – Не госпођо, ни најмање. Вероватно бих га волео да сам дошао у својим двадесетим овде. Не, заиста. Надам се да је овај одговор довољан, следећи! Прођох ову земљу уздуж и попреко. Камионом, авионом, аутом па чак и бродом. Прођоше двадесет, ближе се четрдесете. Бог ми подарио децу, дао ми смисао животу. Не лутам ко некад. Све и да желим, времена немам. „Четрдесет ми је година, ружно доба: човјек је још млад да не би имао жеља а већ стар да их остварује. Тада се у свакоме гасе немири, да би постао јак навиком и стеченом сигурношћу у немоћи што долази. А ја тек чиним што је требало учинити давно, у бујном цвјетању тијела, кад су сви безбројни путеви добри, а све заблуде корисне колико и истине. Штета што немам десет година више па би ме старост чувала од

Мој живот у иностранству

03.11.2017 у 12:05

Неописиви склад јефтиних речи и дубоких осећања

Не разумемо се по некад...Што због језика, што због менталитета, што због година. Али, моје је било да говорим своју истину, а њено да покуша да разуме. И зато је тог априлског поподнева стајала на паркингу поред паркираног аутомобила загледана у новоизграђени болнички комплекс и вероватно се у својој глави питала да ли сам уопште нормалан да јој показујем болницу. Обожавам да странцима показујем своје градове. Или бар оне које сматрам својим. Градове који су ме на неки начин примили, удомили, усвојили ме и заувек постали моји. Само четири града на свету називам својима. Београд, Зајечар, Ниш, Медисон. Илузије су извор живота. Најлепше је ићи кроз живот тумбајући се од илузије до илузије. И кад приметиш да нешто постаје твоје, твој посао, твој град, твоја жена... бежи, бежи одмах у следећу илузију. Једино

Мој живот у иностранству

27.10.2017 у 15:40

Марина из Томска

Неколико месеци после мог доласка у Јекатеринбург, дошла нам је пословно на два дана једна жена из Томска која се бавила пројектно – техничком документацијом. Са њом је био и шестогодишњи дечак, њен син кога је морала да поведе са собом на службени пут. После ручка дечак је ушао у канцеларију у којој сам радио и колегиницу и мене послужио чоколадом. Стидљиво је рекао:„Изволите”. Обоје смо узели по коцкицу, а он се опет стидљиво, осмехнуо и отишао. Три године касније, у Уфи рекли су ми да из Томска долази девојка која ће контролисати пројектну документацију и да ће седети са мном у канцеларији. Када је допутовала схватио сам да је у питању Марина коју сам упознао у Јекатеринбургу. Тада је имала двадесет осам година. Кратко подшишана, офарбана у црно, средњег раста, смеђих очију, оштрог

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству