„Ој Мораво” на манастирском гробљу у Мелбурну

Становници Аустралије своју домовину називају срећна земља, а за ту, опште прихваћену, теорију заслужни су медији и политичари. Доказ за широке народне слојеве једноставан је и јасан: у афричким државама се умире од глади, по Блиском истоку се крваво ратује, урагани харају Америком, а код нас је све мирно и добро... Руку на срце у овом размишљању има истине.

Једне недеље отишао сам у посету српском православном манастиру „Свети Сава” у сеоцету Илејн, 150 километара у копно од Мелбурна. Манастирско имање је велико, ту је малена црква, манастирска сала, просторије у којима живе монаси и на једном узвишењу манастирско гробље.

Био је хладан, тмуран и ветровит зимски дан, прошетао сам до гробља, а које је познато по оргиналним надгробним натписима, мени најупечатљивији онај само са речима: “Ој Мораво”. Погледао сам по околини која је деловала крајње депресивно, полупустиња са сасушеном травом, ретким ниским дрвећем, ветар разноси суве гранчице...

Све ме је неодољиво подсетило на српске народне бајке, на онога који је дошао на крај света. Па ако тог краја света има, онда је то ово гробље и недођија која га окружује, а кад се боље размисли имали шта логичније него да је на крају света гробље. Одједном ми налети слика раног детињства, расцветане баште Звездаре у сунчана пролећна јутра, руже вире кроз тарабе и преко капија... Помислим да ли је босоноги сељачић са шајкачом, када се такмичио са другарима ко ће даље да баци камен са обале Мораве у реку и помислио да ће једнога дана кости да остави у пустињи на крају света. Ој Мораво.

Поздрављам се са калуђерима и крећем натраг у Мелбурн. Већ у селу, на аутобуској станици поред пута видим аутостопера, средњих година са ранцем на леђима, одлучујем да га повезем. Врло брзо схватим да ми је сапутник припит, а из ранца звецкају флаше. Зове се Јанис, ради као пекар код газде Кинеза. Објашњава ми да је био у посети пријатељу који је одлучио да пензионерске дане проводи на фарми уз ограничену производњу у Аустралији забрањене домаће ракије. Хоће да ми поклони једну флашу, ја му се захваљујем и одбијам, али он не одустаје и захтева да из отворене флаше помиришем. Ракија стварно лепо мирише, као нека траварица, мастика.

Јанис стално потеже флашу, постаје све гласнији и причљивији, па на крају прелази у монолог и гласна размишљања о животу:

„Гледам јуче ову недођију па се сетим мог Солуна... Солун је најлепши град на свету, а у пролеће кад процветају паркови замирише цео град. Јеси ли ти приметио да овде цвеће не мирише. Дао сам Аустралији и младост и живот и породицу, али тело не дам. Рекао сам својима да ме кад умрем опшаљу у ковчегу у Солун и да ме тамо сахране...Тамо миришу и море и земља”.

У моменту сам помислио да се с Јанисом унесем у дискусију, али сам одмах схватио колико би то било бесмислено.

Са локалног пута смо стигли до великог аутопута, а у даљини су се у сумраку назирали облакодери Мелбурна. Јанис је сад већ добро пијан загрлио флашу и тихо певао тужне грчке песме. Погледао сам на сат о помислио да ћу успети да легнем раније, јер сутра је нови радни дан у срећној земљи у којој не мирише цвеће.

Предраг Вучинић, Мелбурн