Сијукси и Апачи из Накова

Све је почело једном тучом, давних 60-тих година прошлог века, усред британске музичке инвазије на Америку. У епском двобоју на ћошку Прве и Петнаесте улице, добро сам „испрепуц'о” Жарка  Булајића, мог друга, кога сам упознао, како ми се данас чини, пре него што ћу спознати самог себе, и седам колена, како је он једном израчунао, удаљеног рођака. Имао сам четири године и био на врху света.

Не, није се то десило у Њујорку, мада су паралеле очигледне. Догодило се то у Накову, старом, немачком војвођанском селу, оивиченом високим и снажним, поносним јаблановима, бременитим, мирисним виноградима и слатким воћњацима. У селу, тада утопљеном у мору благородних поља кукуруза и жита. Селу седам километара удаљеном од Кикинде и пола длана од румунске границе.

Жарково и моје „блиско” крвно сродство, ипак ми није сметало да потајно будем заљубљен у његову сестру Љиљу. Све до једног сунчаног септембарског јутра, када нам је у учионици, у петом основне, изненада експлодирала сјајна комета у обличју девојчице прекрасног осмеха и очаравајућег приморског говора, Тање Крамар из Лабина у Хрватској. Слаткоречивог, лепушкастог девојчурка, који ће само годину дана касније, постати заводљива, млада изазовна жена. Која ће се преко ноћи волшебно претворити у наш дечачки мрачни предмет жеља, влажних снова и прљаве, покварене маште. 

У доба мог најранијег детињства та Прва улица још увек не беше мирољубиви резерват покорених домородаца државе Наково, већ његова дивља, необележена територија. Прадомовина Сијукса, Команча и Апача. Земља томахавка и тотема и злокобних стубова за мучење. Насеобина шатора од сламе, траве и прућа. Још неистражено станиште крволочних керова већих и од највећих дивљих буфала . Увек је само мало недостајало да на њој никне и прво право индијанско гробље. Само најхрабрији и најлуђи су се усуђивали да у њу зађу, а ја сам у то доба био довољно храбар и довољно луд да у њу, ту Прву улицу, пуну заседа и змија, повремено одлазим, како бих посматрао најлепше заласке сунца на свету...

Жаћо ми никад неће опростити тај срамотни пораз из горе поменуте туче. У следећој декади тући ће он мене, брутално, бездушно и осветнички, у сваком спорту и свакој игри под капом небеском. Од „блиске” до бадминтона, од коцкица до кошарке, од фота до фудбала и тако постати мој истински „џелат” и једини и искључиви кривац за моје рано напуштање свих спортско-рекреативних активности. Ипак, од њега ћу у једно нежно, невино доба, научити једну од најважнијих животних лекција: никад се ни у чему не качи са типом који је стално пре'лађен и шмрцав. И који је такав, балав, сву бескрајно дугу, ледену зиму, какве су оне некад биле, био у стању, да на барама игра хокеј на леду, бос. Да му, при том, како су говорили наши стари, ни ђаво не буде.

Годинама касније, признаћу му да сам га и тај једини пут, као наш Марко Краљевић Мусу Кесеџију, победио на превару. Наиме, само неколико дана пре, недељама раније заказане борбе, почео сам потајно да узимам часова каратеа, од  годину дана старијег Ранка Радловића Трпка (тако поетичног надимка). Бизнисмен од рођења, Трпко ми је те исте часове наплаћивао тадашњих баснословних 20 пара по сату, које сам посуђивао из бабиног тајног штека за „не дај боже”.

Жарко Булајић, у раној младости од милоште звани Клепан, преко ноћи, уз Лаку, несуђеног првотимца „Цириха” и швајцарског жигола званог Боб Лачфорд, израсте у најзгоднијег и најлепшег младића читаве генерације. Мушкарца, за којим је све и младо и старо од женскиња безуспешно и узалудно јурило. Урован каквим га је Бог дао, сем у ретким тренуцима надахнућа, вечно им је удар'о чезњу, како онда, тако и на вјеки вјеков, па нам заувек, зато остаде заклети нежења.

У седамнаестој години живота, Жак добија понуду која се не одбија: ФК „Партизан” га зове у своје редове. Услови су више него повољни: бесплатно школовање, смештај и храна, месечна стипендија и довољно кеша „на руке”.  Толико да су се у то време за те паре могла купити два нова „стојадина”. Роглави Жаћо понуђено хладнокрвно одбија, да би само пар месеци касније, из ината потпуно напустио фудбал. Вратиће му се неколико година касније, али за велику играчку каријеру биће прекасно. Тако ће он свој спортски пут завршити тамо где је и почео - у „Барселони”. Наковачкој „Барси”, центру нашег универзума, средишту јединог света који смо познавали.

То, ко је и када, први пут наковачки „Полет” назвао „Барселоном”, поуздано се не зна, али надимак се задржао и опстао све до данашњег времена. „Полет”, тим легендарних играча и бесмртних, непролазних навијачких песама, од којих бих, радо, издвојио победничку, еуфоричну, својеврсну „Carminu Triumphaliu”, чији почетни стихови гласе: 

„У Накову звоне звона, победила Барселона!”

(Народном песнику није ни мало сметало да звона и звоњаву уметне у „Полетову” химну, иако су у Накову последњи пут звона звонила 1944. године, на велелепној немачкој католичкој цркви, пре него што ће је љути крајишници, пристигли у Војводину на таласима „осме офанзиве”, брже-боље порушити и од њеног материјала сазидати штале и оборе).

На утакмицу сам први пут отишао сâм, са пет година, искравши се из куће. Тамо ће ме одмах дочекати, увек крви жедно, непријатељско племе. Разгнаће их, ко Бошко Југовићу Турке на буљуке, мој први комшија преко пута улице, надалеко, широм света знани, чувени Џиги. Био је десетак година старији од мене, висок и наочит. Умео је да прича, чинило ми се, као нико никад пре њега. И као нико никад после њега.

Доцније у годинама које су следиле од њега ћу први пут чути да постоји нешто што се зове НБА, нешто што се пије, а име му је Џони Вокер и нешто што свира и пева, а назива се тим магично привлачним именом - Дип Парпл. Сазнаћу од њега и имена мистериозних француских глумица и глумаца из још мистериознијих француских филмова. Од њега ћу, такође по први пут у животу, чути да негде у свемиру постоји још нешто француско, нешто толико мистериозно, слатко и недостижно, да му се морало дати тајно име - француски пољубац. Џиги ће ми први испричати бајку о далеком, митском краљевству Сицилији и њеном пољупцу смрти. Али, највише ћу од њега научити о фудбалу, јер је он знао, коментаришући, да од обичне сеоске утакмице између наковачког „Полета” и великоселачке „Козаре”, створи врхунску представу, драму шекспировских замаха и дубине.

Недељом после подне трчао бих на утакмицу, да бих у току исте вечери „летио” преко пута, до њега, да ми је он лично преприча. Више сам веровао његовим речима него сопственим очима. Толико да је чешће било слађе слушати његов „одложени пренос” него бити на трибинама. Најинтересантније у свему је било то да су га са највећим интересовањем слушале жене, од тек пропупелих шипарица, па  до његове бабе Смиљанице. Младе девојке и старе жене, које нису разликовале „стативу” од „енца”, голмана од гола, забезекнуто су слушале китњасти говор самосвесног спортског извештача, Џигија.

Уз Мишу Бањца, опасног фрајера, чију је донжуановску каријеру прекинула (пре)рана женидба, Џиги беше мој јунак и мој учитељ. Остаће упамћен по томе што је на планети званој Наково имао најбројнију свадбу икад. И највећу сахрану, икад. Свадби сам присуствовао и по први пут у животу био снимљен камером. Сахрани нисам. Био сам овде, у Америци. Човек чијим су венама речи жубориле снагом набујалог планинског потока, пенећи се као „јесен у кацама”, погођен тешком болешћу преминуо је својој 36. години. Сећам га се са пијететом.

Са истргнутих листова календара, које неумитни ветар пролазности развејава, чешљајући годинама улице мог детињства и односећи све, сем сећања, смеше ми се заувек многи други, мени драги људи. Којих се као и Џигија, уосталом као и Накова мог детињства, са сетом сећам. Јер, село не чине куће, виногради, воћњаци. Већ људи. А Накова мог детињства, све је мање. Сваким одласком из њега у посебан кофер пакујем успомене, увек пазећи пажљиво на тај драгоцени пртљаг. Не дозвољавајући да се загуби на раскрсницама великих светских зрачних лука, на улицама великих америчких градова, којима ходам. У стопу ме прати бајка о Накову.

А ето, кажу, ни керови нису више као некад: дивљи и велики к'о бизони. Него, расни неки, педигрирани, у смешну одежду обучени. Фини неки лајавци. Нове успомене, новој деци, пишу.

Мојој Снежи,

Стеван Ступар, Чикаго,  САД