Гибаница из Израела

Жена ми по цијели дан није код куће, сад чува бебу младе госпође Вагнер. Коначно се пронашла у неком послу. А ја у доколици одлучим да нам припремим гибаницу за лагану вечерицу. У маркету купим оно што ми је у кући недостајало - готове коре за питу и сир „творог”. Она користи баш тај за изврсну сирницу коју одавно није правила и тако спреман још неколико пута консултујем свог генералног савјетника, господина „гугла”, чекајући на интернету вријеме за свечано „отпочињање радова”. 

Не волим израелски „бурекас” и та њихова премасна лисната тијеста, премда  понекад петком купим четири – пет малих бурекчића пуњених гљивама или кромпиром, најређе са сиром, а пожелим женину питу за коју је она, с годинама, постала прави мајстор, развлачећи јуфке к`о да је - муслиманка! И зато сам одлучио да своје кулинарско умијеће потврдим и својом првом питом у животу, истина са готовим корама, па макар се она и гибаницом звала...

Једино што је у старту спорно, умјесто киселе воде по рецепту, мораћу употријебити сода воду, јер „Раденске”, „Књаза Милоша” или неког другог „Кисељака" овдје у Израелу нема, нити је икада било... Сода воде има колико хоћеш. И свега другог. Чак и наше „вегете”. (Чуј мене, „наше”?)

Израелци обичну воду за пиће називају минералном и многи од њих тешко схватају да „тамо код мене” из земље слободно извире здрава кисела вода, љековита и питка само тако, и неријетко слободно тече куд хоће, без везе... Не треба им се ни чудити, обична вода је овдје нешто најдрагоценије, Израел има само двије ријеке и веома мало кишних дана у години. Сунчаних је 333 па за кишу ни не остане пуно времена, јер колико само облачних дана прође и без капи кише, добро је да нисмо жедни. А нисмо, овдје ничега не фали, не улазећи у ничију душу гдје се човјек лако може загубити у  неизбјежним и непрегледним празнинама...

Што би два децилитра сода–воде умјесто киселе, ако су коре добре, битно одредиле квалитет гибанице, јер је фил за њу несумњиво добар. Зашто не провјерити, опробати се и на том плану? Гледаћу је у рерни како расте, како почиње да румени. Ако баш успије, можда ћу жену направити љубоморном. Само да не пресолим фил.

Једном, док сам још радио, враћајући се са посла, на наговор Анреја Руса да свратимо на пиће, набасао у ашдодској индустријској зони на пекару „Балканске пите”. Није било лоше, али... Ако ово буде онако како ми се чини да хоће више уопште нећу ни залазити у оне пекаре у нашем тржном центру. Само купим коре у маркету, сир и - ето гибанице.

Болетова Јелка била је мајстор за гибаницу, доносила нам је пар пута у стонотениски клуб. Ономад, прије тридесет година, кад смо послије редовних састанака понедјељком ми из управе знали лијепо засјести. Нема више ни те зграде, пролазио сам љетос, не знам игра ли се више стони тенис тамо, а Боле је умро прије четири године. Обично сам ја након једне или двије ракијице одлазио у оближњу робну кућу “Београд” и доле у самоуслузи куповао четири боце „банатског” и четири „Књаза”. Нема више ни те робне куће...

Пола килограма кора мени и жени неће ваљда бити превише. Још кад то заједно са филом све нарасте у тепсији. У рецепту пише да је гибаница припремљена на овакав начин, добра и хладна. Нисам ни погледао оне препоруке за припрему на хебрејском језику, штампане на паковању мојих готових кора, не занимају ме уопште. Сви Израелци који су појели нешто у нашој кући увијек су били одушевљени храном коју спрема моја жена, осим пребранца и куваног пасуља са димњеним месом, печеног шарана и свјежег купуса са јунетином, које углавном ја спремам.

Мени се код њих, искључујући госпођу Офек и њен сложенац са патлиџанима, богами није посебно допало ама баш ништа. Јесам мало потежак и на храни, волим мало, али добро. Једног првог радног дана у недељи чуо сам како се колега Израелац на послу хвали свом другару како је добро јео за викенд. Ја не могу да се начудим, зар није нормално да се сваки дан добро једе.

Добро, гибаница и није некакво посебно јело, али ја је волим. Израелци свашта праве и продају, пекаре су овдје крцате којекаквим миришљавим и украшеним пецивима, али нигде не можеш наћи ону нашу обичну кифлицу. О гибаници да и не говорим.

На послу сам се безброј пута увјерио за вријеме ручкова, да су рижа, пасуљ и скоро све друго просто недовршени, напола кувани, кромпир непечен. Не само на једном мјесту тако је углавном свугде. Брзина, шта ли, трка са временом, борба за профит. Па ни паприка коју на пијаци купиш, или парадајз, нису истог окуса као оно у нас. У ствари нема никаквог укуса.

А када ја кувам пасуљ, цијело израелско стубиште у мом улазу мирише на моју Босну и Херцеговину, на цијелу ону моју земљу и моју кућу тамо... Којих  више нема.

И зато данас - гибаница! Нека опет замирише оно чега овдје нема.

Читав сат раније од планираног отпакујем коре да видим на шта то личи, да мало одмрзну док не припремим фил. Размотам на радној површини, завирујем доле-горе, кора нигдје. Само једна подебља а на упутству на хебрејском пише да нема потребе за развлачењем. Опет посегнем за упутством и оним препорукама на хебрејском, срећа да нисам бацио јаја, уље, сир, јогурт, сода воду, за фил. Шта  сада да радим са овим тијестом?

Изрежем га на „пица” троуглове, на средину убацим мало оног „творог” сира, замотам у неке кифлице, па у тепсију на папир. Натруним одозго мало морске соли, махнем мокром четком преко кифлица, па у рерну на 200 степени. Гледам кроз врело стакло да ли ће почети расти, руменити, шта ће из свега овога изаћи.

Чим сам румене, миришљаве и надошле  кифлице извадио из рерне знао сам да, ако изглед ишта казује, гибаница  изгледа још задуго неће доћи на мој јеловник, много је компликованија од овога, са овим тијестом.

Биле су изврсне, чак је и она рекла да нису лоше а вечерали смо чорбу од тиквица и пржену џигерицу.

Алекса Благојевић, Израел