Мигрантски сан у Лас Вегасу

– Волите ли Вегас?

– Не госпођо, ни најмање. Вероватно бих га волео да сам дошао у својим двадесетим овде. Не, заиста. Надам се да је овај одговор довољан, следећи!

Прођох ову земљу уздуж и попреко. Камионом, авионом, аутом па чак и бродом. Прођоше двадесет, ближе се четрдесете.

Бог ми подарио децу, дао ми смисао животу. Не лутам ко некад. Све и да желим, времена немам.

„Четрдесет ми је година, ружно доба: човјек је још млад да не би имао жеља а већ стар да их остварује. Тада се у свакоме гасе немири, да би постао јак навиком и стеченом сигурношћу у немоћи што долази. А ја тек чиним што је требало учинити давно, у бујном цвјетању тијела, кад су сви безбројни путеви добри, а све заблуде корисне колико и истине. Штета што немам десет година више па би ме старост чувала од побуна, или десет година мање па би ми било свеједно. Јер тридесет година је младост, то сад мислим, кад сам се неповратно удаљио од ње, младост која се ничега не боји, па ни себе..” (Дервиш и смрт - Меша Селимовић)

... – Не госпођо. Вегас је диван град. Опростите, нисмо се разумели.

Муке су то. Хтео бих истину, али кад радиш у услужној делатности, насмеј се и зажмури. Људи долазе да се одморе, забораве на проблеме, твоје је да им помогнеш да се осећају посебно. Да се проведу.

Колико пута и сам упалим ТВ са великим очекивањима од којекаквог филма, а оно, ћорак. Уосталом, свако понашање које је другачије од очекиваног прилично збуни просечног Американца.

На устаљена питања најбоље је одговарати - устаљено. Небројено пута сам пробао другачије и не иде. Ритам живота и карактер друштва формираног у константно променљивим околностима либералног капитализма оставља простор једва површној конверзацији. Хоћете о клими, светској политици, корпорацијама, представама, филмовима- заборавите. У 99 одсто случајева прича се о храни и спорту.

***

Посла више нема, остајем са децом. И срећа, и брига. Супруга сад зарађује за све нас. И питам се шта ми је ово све требало. Кога ја заваравам. Давно сам погрешио, не једном. Испаштам, чини ми се грехове и неких претходних генерација. После 15 година и криминалац оде кући, или где га душа води, ако је од душе шта остало. Закон поштујем. Али ми сан о слободи све више бледи.

Ко би да то разуме? Ех, једна ли је истина. Да јесте, човек би ту ставио тачку, тражио је више не би.

Имигрант досања свој сан, уколико је срећан. То нема везе да ли се огрешио о закон. Самим тим што је ту, прекршио је многа правила. Све што жели је слобода и мир. Све мање од тога је још један добро изрекламиран, очајан филм. Ако срећан није, очајан постаје.

Очај, беда, невера, све сам то видео у мрачним деведесетим и последице и данас осећам и видим. Моја генерација рођена 70-тих  апсолутно је промашена. Воз историје прескочио је нашу страницу, све што дотакнемо чини ми се да је осуђено на пропаст. Држава, не једна, распала у делове. Институције, баш све, огољене, апсурдне у свом постојању. Породица очерупана, дотерана до зида, са моралом прикуцаним на крст, свакодневно у искушењима и немиру. А ми, вероватно упамћени као последњи људи који су користили аналогни телефон. ОМГ. (О мој Боже)

***

Где је било нај? У Њујорку господине, град је прави. Посебан је то осећај. Увуче вас у њега, доста вам и да, нешто вам одузме, али ако нисте пажљиви и прорачунати, прогутаће вас. Вегас је, сложићете се, друга прича. Ко неки Дизниленд за одрасле. Светлуцав и обећавајући. Опасан и заводљив. Зависи од ваше перспективе и џепа.

Невада више нуди. И планине, и језера, стене старе миленијумима, хладна а опет магична Колорадо река и Велики кањон ухваћени у својој ванвременској борби.

Да господине, топло вам препоручујем да своје зарађене новце потрошите на вожњу хеликоптером, или балоном, зашто не? Свет је много лепши ван казина… Понесите своје камере и телефоне, биће то права филмска прича. До виђења и срећно!

Влад, Лас Вегас