Свађа директора због Тихомирове жене

Моји први дани у Јекатеринбургу пролазили су мирно и споро. Све је било онако како ми је генерални директор обећао, требало је само привикнути на нову средину. На градилишту смо имали мензу и једна од куварица говорила је српски. Један колега ми је рекао да се зове Тамара, доста добро говорила је српски. Њене колегинице звале су је Босанка. Касније сам сазнао да јој је муж Србин из Босне и да су 15 година у браку.

Шест година провели су у Босни и она је тамо добро научила српски језик. И њен муж је  радио у нашој фирми. Наговарала је мужа да не прихвати посао у Русији јер је желела да остану у Босни. Тамо су имали своју кућу, обоје су били запослени, нису много зарађивали али живели су без  стреса. Мужа је упознала када је радио у Јермени преко једне српске фирме. Када се удала пратила је мужа по руским градовима у којима је он радио.

Родила им се једна па друга кћерка и заједно са децом су често мењали места боравка. Говорила је да јој се смучио такав живот, честе селидбе  тешко су јој падале.

Када су кћерке пошле у школу одвели су их код њених родитеља у Грузију. Оне су похађале руску школу и говориле су руски и грузијски језик. Тврдила је да старија кћерка жели да студира српски језик. Она и муж су још неколико година радили у Русији и онда су отишли у Босну. Саградили су кућу у Бијељини и тамо живели и радили до доласка у нашу фирму. Њен муж Тихомир био је бравар и сматрали су га добрим мајстором. Проблем је било његово понашање.

Једном је у пијаном стању о директору нашег представништва рекао много ружних и увредљивих речи. Директору се то није свидело и кад је Тихомир тражио да иде на годишњи одмор није му одобрио. Он је ипак отпутовао у Босну док је Тамара остала у Русији. После две недеље звао је да пита кад да купи карту за повратак, али му је секретарица одговорила да не треба да се враћа. Директор представништва је проценио да он више није потребан.

Пошто је остао без посла Тихомир је желео да се и Тамара врати у Босну, али она то није желела. Кад је за то сазнао директору није било пријатно јер се испоставило да је он разбио једну породицу. Да је знао шта ће се догодити он би поступио другачије. Шта урадити да би се она вратила мужу?

Зато је одлучио да се и њој захвали на сарадњи. Међутим, на то је реаговао директор градилишта који је искористио Тихомирово одсуство и са Тамаром започео романсу.

Спор двојице директора морао је да решава генерални. Он је директору представништва рекао да је његова прва одлука била исправна и професионална али је друга била погрешна.

Нагласио је да он нема могућности да било коме чува ни брак ни жену. На крају она је наставила да ради. Тихомир је неколико месеци радио у једном сибирском граду, желео је да му се Тамара придружи, али она је остала у нашој фирми. Пошто је био незадовољан условима које је имао у тој фирми Тихомир је одлучио да се поново врати у Босну. Допутовао је у Јекатеринбург и убеђивао је Тамару да пође са њим, али она није хтела.

Објекат смо завршили. Тамара је са нашим директором градилишта отпутовала у Тјумењ. Он је тамо почео да ради у једној српској фирми, а она у некој продавници. Једној колегиници рекла је да се више неће враћати у Босну. Жели да кћерке доведе у Русију и да им помогне да се привикну на нову средину. Рекла је још да зна да је у вези са ожењеним човеком и да је свесна да та веза нема перспективу. Тврдила је и да не жели да се везује за неког ко је 20 година старији од ње, али тренутно се са њим осећа сигурније.

Неколико година касније сазнали смо да Тамара и даље са истим сапутником мења руске градове. Није успела да кћерке доведе у Русију, јер за то није обезбедила новац. Уместо српског њихова старија кћерка студирала је руски језик. Тихомир је у Босни живео сам. Са децом је ретко комуницирао. Један колега је тврдио да да пије много више него што је пио раније.

Горан Антонић