Kup.	Prod.	Sred.
117.05	117.75	117.4
102.95	103.57	103.26
126.99	127.76	127.38

Moj život u inostranstvu

21.10.2017 u 11:57

Sofijina nena iz Mostara

„Mami, gospodin Dejvis nam je zadao domaći zadatak i zatražio da sastavimo naše porodično stablo. Treba da napišemo kako nam se zovu roditelji, babe, dede, prababe i pradede. Da li bi mogla da mi pomogneš?” Mala Sofija je tek krenula u prvi razred osnovne škole u Majamiju, na Floridi. Jednom prilikom je upitala mamu zašto sva druga deca imaju mnogobrojne rođake a ona nema. Mama joj je odgovorila da ima možda čak i mnogobrojniju porodicu od svojih školskih drugara, ali da ne žive u Americi nego su rasuti po svetu. Ima svoju „ninu” odnosno „nenu” kako se u Mostaru nazivaju nane, pošto je izraz baka nekako nepodesan za žene koje su zauvijek lepe i koje večno žive. Kao i svake zime, nina će doći na Floridu da prezimi i moći će da se druže do mile volje. Tu su i tetka iz Pariza, moja

Moj život u inostranstvu

14.10.2017 u 14:44

Kad šljivovica preleti 19 hiljada kilometara

Srbin sam, rođen u BiH, imam Francuski pasoš a živim u Luksemburgu. Moj najbolji prijatelj je pola Francuz, pola Nemac, ostali su Grci, tu su i po jedan Portugalac, Japanac i Tunižanin. Kum je Srbin iz Beograda, išao je u školu s Arkanovim sinom a njegova žena je Holanđanka koja je odrasla u Engleskoj. Moja devojka je Ruskinja, bivša žena Francuskinja, a ljubavnica, Italijanka. (Šalim se, nemam ljubavnicu). Kao i ostali stranci ovde, došao sam u Luksemburg radi posla. Nije to Nju Jork, Pariz ili Barselona, da neko dolazi u ovaj grad zato što mašta o njemu. Od 120 hiljada stanovnika, 80 odsto su stranci. (Država ima negde oko 550 hiljada stanovnika, od kojih su 45 odsto stranci). Osećam se, sa svim tim strancima, kao riba u vodi. Svi su mladi, ambiciozni, imaju dobre diplome,

Moj život u inostranstvu

07.10.2017 u 12:08

Terapija srpskim psovkama

Moj život u inostranstvu je moja igra reči iz Rečnika grada u kojem živim, slikovnica uvezana sećanjem na grad iz kojeg sam otišao i pričama koje nam reči ispričaše. Ponekad me, Markoni, moj „nom de plume“ zamoli da napiše uvod. Ovog puta, reče, nešto o psovkama. MARKONIJEV UVOD – (O PSOVKAMA) Od jutros razmišljam o tome. Mogle bi biti naš brend. Da naprave bum u psihijatriji u terapiji akutnih slučajeva. Problem je što se o njima ne piše u pristojnim novinama. (Ima ih savremenoj književnosti, ponekad u meri da se i pisac zapamti po njima. Pojavljuju se, doduše i u TV rialiti programima, gde su ozbiljno zloupotrebljene.) Baš pre neki dan, koristio sam jednu od pakovanja psovki. Ovde bih napravio jednu dramsku pauzu… *** Obožavam nedelju. Posebno nedeljni

Moj život u inostranstvu

30.09.2017 u 14:38

Briselski klošar jednim pozivom promenio život srpskom lekaru

Mislio sam da ću sa završetkom Medicinskog fakulteta te davne 2000. godine biti presrećan jer ipak nije bilo lako u roku završiti fakultet tih 90 godina prošlog veka. Prevario sam se. Tek sam tada uvideo da je to tada bilo najveće razočarenje jer očekivanje da ću kao mladi lekar započeti usavršavanje i raditi ono za šta sam učio je bila zabluda. Odlučujem da odem u Zapadnu Evropu i da pokušam u nekoj stranoj zemlji koja će mi možda dati šansu za rad i učenje. Da bar pokušam, da se ne bih neke 2017 godine kajao što nisam pokušao tada kada sam imao priliku. Uspevam da dobijem vizu i stižem u Belgiju bez znanja jezika. Bio sam presrećan kada sam uspeo naći jeftin i pristojan stan na blizu centra Brisela ali mi nije trebalo puno vremena da ukapiram da u zapadnoj Evropi najjeftiniji stanovi

Moj život u inostranstvu

22.09.2017 u 17:38

Mala Srbija na severu Ilinoisa

Venčani za samoću, daljinu i odbačenost, rešeni da odu i potraže nešto iza proklete linije gde ih niko ne poznaje, želi, niti očekuje, izgnanici dobro znaju da je život borba i nesreća, da je svaka radost trenutna i nestvarna i da ma koliko dugo trajala nestane brzinom treptaja oka. Ali isto tako se i pojavljuje. Naročito onda kada nesreća postane prijatelj. Pojavi se u šapatu, pokretu, u treptaju oka. I tako su mene jedne večeri pogledale zelene oči pustinjske lepotice. Nisam verovao da gledaju u mene sve dok nije došla za moj šank i polu zvanično rekla: - Vaše oči umeju da pričaju... Njega ni rođena majka ne poznaje, rekao joj je moj prijatelj, čudak, pijanica i samozvani iscelitelj, Indijanac iz plemena Ho Čunk. Neka ti je tvoj Bog u pomoći, pomislio sam da joj kažem

Moj život u inostranstvu

14.09.2017 u 11:45

Kidnapovanje radnika sa gradilišta

Bilo je to pred kraj moje druge godine u Ufi. Radovi na montaži grejanja i ventilacije postali su aktuelni, iako na jednom delu objekta nismo završili ni betonske radove. Tražili su se monteri i varioci i u Srbiji i u Rusiji. Jedan posrednik iz Beograda našao nam je grupu od oko dvadesetak radnika. Neki su bili varioci neki monteri, a neki, nažalost, ni jedno – ni drugo. Inženjer S. G., zadužen za te poslove, nije imao autoritet ni među kolegama, ni među radnicima. Uveliko se pričalo da on uopšte i nije inženjer. Za izradu boravišne vize na 90 dana bilo je dovoljno pozivno pismo koje su radile moskovske migracione agencije. On je insistirao da mu svaka tri meseca radimo takvu vizu, jer zbog porodičnih potreba mora često da ide u Srbiju. Avio-kartu je sam plaćao. Rukovodstvo firme

Moj život u inostranstvu

23.08.2017 u 11:01

Žigolo iz provincije

Pre nekog vremena od naših zemljaka saznajem da moj prijatelj Lemi živi u Trstu, da ima mali lokal. Ima kafe sa dva stola unutra i dva u bašti i tu se svi naši uglavnom okupljaju i sastaju. Odlučih jedne večeri da ga pronađem. Dok sam lagano išla ulicama ka toj adresi kao kaleidoskop ređala su se sećanja i slike tog neobičnog lika u svim bojama njegovog života. Valentina Terješkova je 48 puta obletela zemaljsku kuglu, a moj prijatelj Lemi tri puta toliko, ali u autu. Pojavi se niotkuda, iznebuha, u naš mali grad, đira crnim džipom i pravi krugove, a grad mali pa začas prođe sve ulice, da ga vide, manje da on vidi poznata lica provincije. Uvek isti ritual, nekoliko krugova lagano u trećoj i onda obavezan parking u centru. Važirajući se otvara vrata crne limuzine s talijanskim

Moj život u inostranstvu

16.08.2017 u 18:07

Molitva za M.

Meni je žao što ovo moram da kažem, ali reći ću ti, pa makar mi pljunula u lice. Ništa ne može da promeni činjenicu da je on mrtav, a da si ti živa. Da on ne diše, a da ti dišeš. I sama si u jednom trenutku, dok smo se sporo probijali kroz bremenite ulice, nabrekle žile ovog uzavrelog grada, u neverici, kao da si upravo otkrila poslednju veliku tajnu vaseljene, uzaludno hrabreći samu sebe glasno izgovorila, skoro panično vrisnula, da (gle, čuda) sunce i dalje sija. A odmah potom – samo si zanemela. Verujem da znaš ko je rekao da je ljubav sve ono što se svakodnevno dešava između dvoje koji se vole. Pa, imali li je? Da li još uvek postoji ta svakodnevica i među vama. Gde li su samo nestali „Barnes&Noble”, cafe latte, „Njujork tajms” i nežni miris knjiga u mirnim,

Moj život u inostranstvu

08.08.2017 u 11:55

Hanibal – Zemunac iz Pariza

Ko god je studirao jezike sa oduševljenjem posmatra kako mlađa generacija dodaje šatrovačke reči i izraze i time bogati jezičku strukturu kako bi je adaptirala modernom načinu života. Svi jezici imaju šatrovački, a francuska verzija izvorno podseća na govor naših Zemunaca koji neke reči izgovaraju naopako kako bi očuvali svoju specifičnost. Tako se formirao tzv. “verlan”, naopako izgovoren izraz “à l’envers” (vers-l’en) koji i znači naopako, usput obogaćen slikovitim izrazima i rečima iz maternjih jezika emigranata iz bivših francuskih kolonija. Na francuskom šatrovačkom se mogu čuti reči iz arapskog, engleskog, portugalskog, čitave serije afričkih jezika ili čak romskog, a iz našeg je preuzeta reč puška koja je sačuvala izvorno značenje. „Mladi koji govore “verlan” obavezno

Moj život u inostranstvu

01.08.2017 u 11:59

Bečki konobar koji nije kupio diplomu

Iako veliki grad za koji bi se moglo reći da nikada ne spava, ipak i Beč ima periode dana kada je izuzetno miran, a to se posebno primijeti u ugostiteljstvu. Takva je nedelja veče. Posle osma uveče rijetko ko ili skoro niko ne uđe u restoran u kome radim. Čak ni šef, koji može da uđe bilo kad sa svojim prepoznatljivim repertoarom psovki, ne dolazi nedeljom uveče. Opuštena atmosfera u „Marengu“, nekada eminentnom ugostiteljskom objektu a danas ekonomski skoro ruiniranom restoranu. Sjedimo i ćaskamo: Azra, kuvarica, Rajko, konobar, Besim, koji takođe radi kao konobar ali nije na dužnosti, pošto živi u istoj zgradi u kojoj se nalazi restoran svratio da prekrati vrijeme jer, kako kaže, to je jedino što ima u životu; i ja, diplomirani inženjer, malo igrom sudbine a malo sopstvenom voljom,

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu