Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.95	103.57	103.26
126.99	127.76	127.38

21.10.2017 у 11:57

„Мами, господин Дејвис нам је задао домаћи задатак и затражио да саставимо наше породично стабло. Треба да напишемо како нам се зову родитељи, бабе, деде, прабабе и прадеде. Да ли би могла да ми помогнеш?” Мала Софија је тек кренула у први разред основне школе у Мајамију, на Флориди. Једном приликом је упитала маму зашто сва друга деца имају многобројне рођаке а она нема. Мама јој је одговорила да има можда чак и многобројнију породицу од својих школских другара, али да не живе у Америци него су расути по свету. Има своју „нину” односно „нену” како се у Мостару називају нане, пошто је израз бака некако неподесан за жене које су заувијек лепе и које вечно живе. Као и сваке зиме, нина ће доћи на Флориду да презими и моћи ће да се друже до миле воље. Ту су и тетка из Париза, моја

Мој живот у иностранству

14.10.2017 у 14:44

Кад шљивовица прелети 19 хиљада километара

Србин сам, рођен у БиХ, имам Француски пасош а живим у Луксембургу. Мој најбољи пријатељ је пола Француз, пола Немац, остали су Грци, ту су и по један Португалац, Јапанац и Тунижанин. Кум је Србин из Београда, ишао је у школу с Аркановим сином а његова жена је Холанђанка која је одрасла у Енглеској. Моја девојка је Рускиња, бивша жена Францускиња, а љубавница, Италијанка. (Шалим се, немам љубавницу). Као и остали странци овде, дошао сам у Луксембург ради посла. Није то Њу Јорк, Париз или Барселона, да неко долази у овај град зато што машта о њему. Од 120 хиљада становника, 80 одсто су странци. (Држава има негде око 550 хиљада становника, од којих су 45 одсто странци). Осећам се, са свим тим странцима, као риба у води. Сви су млади, амбициозни, имају добре дипломе, пристојно

Мој живот у иностранству

07.10.2017 у 12:08

Терапија српским псовкама

Мој живот у иностранству је моја игра речи из Речника града у којем живим, сликовница увезана сећањем на град из којег сам отишао и причама које нам речи испричаше. Понекад ме, Маркони, мој „nom de plumе“ замоли да напише увод. Овог пута, рече, нешто о псовкама. МАРКОНИЈЕВ УВОД – (О ПСОВКАМА) Од јутрос размишљам о томе. Могле би бити наш бренд. Да направе бум у психијатрији у терапији акутних случајева. Проблем је што се о њима не пише у пристојним новинама. (Има их савременој књижевности, понекад у мери да се и писац запамти по њима. Појављују се, додуше и у ТВ риалити програмима, где су озбиљно злоупотребљене.) Баш пре неки дан, користио сам једну од паковања псовки. Овде бих направио једну драмску паузу… *** Обожавам недељу. Посебно недељни ручак. За

Мој живот у иностранству

30.09.2017 у 14:38

Бриселски клошар једним позивом променио живот српском лекару

Мислио сам да ћу са завршетком Медицинског факултета те давне 2000. године бити пресрећан јер ипак није било лако у року завршити факултет тих 90 година прошлог века. Преварио сам се. Тек сам тада увидео да је то тада било највеће разочарење јер очекивање да ћу као млади лекар започети усавршавање и радити оно за шта сам учио је била заблуда. Одлучујем да одем у Западну Европу и да покушам у некој страној земљи која ће ми можда дати шансу за рад и учење. Да бар покушам, да се не бих неке 2017 године кајао што нисам покушао тада када сам имао прилику. Успевам да добијем визу и стижем у Белгију без знања језика. Био сам пресрећан када сам успео наћи јефтин и пристојан стан на близу центра Брисела али ми није требало пуно времена да укапирам да у западној Европи најјефтинији станови и

Мој живот у иностранству

22.09.2017 у 17:38

Мала Србија на северу Илиноиса

Венчани за самоћу, даљину и одбаченост, решени да оду и потраже нешто иза проклете линије где их нико не познаје, жели, нити очекује, изгнаници добро знају да је живот борба и несрећа, да је свака радост тренутна и нестварна и да ма колико дуго трајала нестане брзином трептаја ока. Али исто тако се и појављује. Нарочито онда када несрећа постане пријатељ. Појави се у шапату, покрету, у трептају ока. И тако су мене једне вечери погледале зелене очи пустињске лепотице. Нисам веровао да гледају у мене све док није дошла за мој шанк и полу званично рекла: - Ваше очи умеју да причају... Њега ни рођена мајка не познаје, рекао јој је мој пријатељ, чудак, пијаница и самозвани исцелитељ, Индијанац из племена Хо Чунк. Нека ти је твој Бог у помоћи, помислио сам да јој кажем када је

Мој живот у иностранству

14.09.2017 у 11:45

Киднаповање радника са градилишта

Било је то пред крај моје друге године у Уфи. Радови на монтажи грејања и вентилације постали су актуелни, иако на једном делу објекта нисмо завршили ни бетонске радове. Тражили су се монтери и вариоци и у Србији и у Русији. Један посредник из Београда нашао нам је групу од око двадесетак радника. Неки су били вариоци неки монтери, а неки, нажалост, ни једно – ни друго. Инжењер С. Г., задужен за те послове, није имао ауторитет ни међу колегама, ни међу радницима. Увелико се причало да он уопште и није инжењер. За израду боравишне визе на 90 дана било је довољно позивно писмо које су радиле московске миграционе агенције. Он је инсистирао да му свака три месеца радимо такву визу, јер због породичних потреба мора често да иде у Србију. Авио-карту је сам плаћао. Руководство фирме

Мој живот у иностранству

23.08.2017 у 11:01

Жиголо из провинције

Пре неког времена од наших земљака сазнајем да мој пријатељ Леми живи у Трсту, да има мали локал. Има кафе са два стола унутра и два у башти и ту се сви наши углавном окупљају и састају. Одлучих једне вечери да га пронађем. Док сам лагано ишла улицама ка тој адреси као калеидоскоп ређала су се сећања и слике тог необичног лика у свим бојама његовог живота. Валентина Терјешкова је 48 пута облетела земаљску куглу, а мој пријатељ Леми три пута толико, али у ауту. Појави се ниоткуда, изнебуха, у наш мали град, ђира црним џипом и прави кругове, а град мали па зачас прође све улице, да га виде, мање да он види позната лица провинције. Увек исти ритуал, неколико кругова лагано у трећој и онда обавезан паркинг у центру. Важирајући се отвара врата црне лимузине с талијанским таблицама.

Мој живот у иностранству

16.08.2017 у 18:07

Молитва за М.

Мени је жао што ово морам да кажем, али рећи ћу ти, па макар ми пљунула у лице. Ништа не може да промени чињеницу да је он мртав, а да си ти жива. Да он не дише, а да ти дишеш. И сама си у једном тренутку, док смо се споро пробијали кроз бремените улице, набрекле жиле овог узаврелог града, у неверици, као да си управо открила последњу велику тајну васељене, узалудно храбрећи саму себе гласно изговорила, скоро панично вриснула, да (гле, чуда) сунце и даље сија. А одмах потом – само си занемела. Верујем да знаш ко је рекао да је љубав све оно што се свакодневно дешава између двоје који се воле. Па, имали ли је? Да ли још увек постоји та свакодневица и међу вама. Где ли су само нестали „Barnes&Noble”, cafe latte, „Њујорк тајмс” и нежни мирис књига у мирним, тихим

Мој живот у иностранству

08.08.2017 у 11:55

Ханибал – Земунац из Париза

Ко год је студирао језике са одушевљењем посматра како млађа генерација додаје шатровачке речи и изразе и тиме богати језичку структуру како би је адаптирала модерном начину живота. Сви језици имају шатровачки, а француска верзија изворно подсећа на говор наших Земунаца који неке речи изговарају наопако како би очували своју специфичност. Тако се формирао тзв. “верлан”, наопако изговорен израз “à л’енверс” (верс-л’ен) који и значи наопако, успут обогаћен сликовитим изразима и речима из матерњих језика емиграната из бивших француских колонија. На француском шатровачком се могу чути речи из арапског, енглеског, португалског, читаве серије афричких језика или чак ромског, а из нашег је преузета реч пушка која је сачувала изворно значење. „Млади који говоре “верлан” обавезно

Мој живот у иностранству

01.08.2017 у 11:59

Бечки конобар који није купио диплому

Иако велики град за који би се могло рећи да никада не спава, ипак и Беч има периоде дана када је изузетно миран, а то се посебно примијети у угоститељству. Таква је недеља вече. После осма увече ријетко ко или скоро нико не уђе у ресторан у коме радим. Чак ни шеф, који може да уђе било кад са својим препознатљивим репертоаром псовки, не долази недељом увече. Опуштена атмосфера у „Маренгу“, некада еминентном угоститељском објекту а данас економски скоро руинираном ресторану. Сједимо и ћаскамо: Азра, куварица, Рајко, конобар, Бесим, који такође ради као конобар али није на дужности, пошто живи у истој згради у којој се налази ресторан свратио да прекрати вријеме јер, како каже, то је једино што има у животу; и ја, дипломирани инжењер, мало игром судбине а мало сопственом вољом, потражио

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству