Софијина нена из Мостара

„Мами, господин Дејвис нам је задао домаћи задатак и затражио да саставимо наше породично стабло. Треба да напишемо како нам се зову родитељи, бабе, деде, прабабе и прадеде. Да ли би могла да ми помогнеш?”

Мала Софија је тек кренула у први разред основне школе у Мајамију, на Флориди.

Једном приликом је упитала маму зашто сва друга деца имају многобројне рођаке а она нема. Мама јој је одговорила да има можда чак и многобројнију породицу од својих школских другара, али да не живе у Америци него су расути по свету. Има своју „нину” односно „нену” како се у Мостару називају нане, пошто је израз бака некако неподесан за жене које су заувијек лепе и које вечно живе. Као и сваке зиме, нина ће доћи на Флориду да презими и моћи ће да се друже до миле воље. Ту су и тетка из Париза, моја маленкост, а затим и татини родитељи, стриц и стрина који живе у Њу Делхију.

Сва важна, Софија је рекла школским другарицама да ће њена нина доћи да је посети и да ће остати стотину дана. One Hundred Days, како то моћно звучи.

Софија је све до сада ишла у забавиште у коме је била једино дете које код куће говори енглески, док су јој сви школски другари били пореклом из латиноамеричких земаља и матерњи језик им је био шпански. Васпитачице су подједнако говориле оба језика и често би се дешавало да по повратку кући каже понеку реченицу на шпанском. Срећом јој мама разуме шпански јер је одрасла у Србији у којој су се приказивале латиноамеричке серије и то мешање језика јој се чини јако симпатично.

Када год нина дође у посету, она се обраћа Софији и њеном млађем брату на нашем језику, који они разумеју иако не знају да кажу ништа више од “лаку ноћ”. Када је мали Вивек имао само годину дана, тата је отишао да га доведе из забавишта и са собом повео нину. Некако се десило да је Вивеку остала једна ципелица у забавишту, а отац га је донео до аута не приметивши да она недостаје. Нини, наравно, то није промакло и упитала је унука на нашем језику:

– А гдје су ти ципеле, злато?

Вивек је тек био проходао али тада још увек није проговорио, тако да је једино могао да комуницира покретима. Показао је прстом своје забавиште, покушавајући да објасни нини да му је ципелица тамо остала. То је значило да је савршено разумео наш језик.

Пошто је довољно велика, од сада ће Софија учити наш језик преко интернета, где ће имати допунске часове да се тиме забавља у слободно време. Наравно, и она и Вивек помало разумеју хинди на којем им се отац понекад обраћа, иако не знају да га говоре.

Како дочарати многобројну породицу једној шестогодишњој девојчици која још увек живи у свету сунђера Боба и Ледене краљице и једино је занима да се игра са рођацима својих година, као што то чине њене другарице из разреда?

Када је проговорила и почела да схвата шта се око ње дешава, мама јој је рекла да је нина у ствари мамина мама. Софија се на то насмејала, са свом својом дечјом раздраганошћу, не могавши да поверује у ту причу будући да је нина, са својих метар и шездесет, много нижа од њене маме.

Вивек још ништа не пита јер још није напунио три године. За сада покушава да се одвикне од пелена, мада му то баш и не успева. Неки дан се упишкио на платнени кауч али мама није успела да се наљути јер је на главу ставио ватрогасни шлем са псећим ушима и погледао је са тако широким осмехом да је био превише сладак. Тек је научио да формира краће реченице, које често попрати речима “I told you!” да се сам сетиш шта је рекао прошли пут, да не мора да понавља. Ове недеље су добили шарене пиџаме које се напред затварају на рајсфершлус и нове наочаре за сунце. Вивек их је увече сав важан показао тати, иако је сунце већ зашло, да му покаже колико је сладак. “Daddy, look! I’m cute!”

Без обзира што су Софија и Вивек рођени Американци и живе у земљи за коју ми често говоримо да нема историју осим прогона црвенокожаца, и они имају корене који сежу до миленијумских цивилизација и култура. Тако ме је сестра замолила да запишем нашу породичну причу и њене занимљивости, како би деца могла да је прочитају када одрасту.

Замолила сам маму да ми пренесе многобројне детаље о ближим и даљим рођацима како бих их записала. Тако ми је испричала да је њена мајка поседовала једну кулу у Циму коју је за време другог светског рата уступила породици Гринер. Фрањо и Лидија Гринер су имали четири кћерке и вероватно у тој кули сакрили једну јеврејску девојчицу, избеглицу из Аустрије, чији су родитељи страдали.

Њихова најмлађа кћерка Боба је иначе професорка клавира из моје музичке школе Мокрањац, Божена Гринер. Да би се захвалио мојој нани, Фрањо Гринер је у нашој авлији направио једно коло од шимшира и у њему посадио палму, као и руже “месечарке” које до дан данас сваког месеца цвату, чим дође сезона. Његова супруга је мојој мами поклонила њену прву крпену лутку, коју је сама направила и извезла јој предивна, црвена усташца, иако је имала слаб вид.

– Ето што ти је судбина, рече ми сестра.

– „Некада си морао да спасиш нечији живот да би добио лутку, а данас мене   

   Софија сваке недеље тера да идемо у Волмарт да јој купим нову барбику. Било би добро да из тога извуче поуку, када буде мало старија.”

Ове недеље ми је мама причала о савезничком бомбардовању Мостара јануара 1944. године, када је амерички авион пао на породичну кућу њене нане, која је горела месец дана. У њој је погинула сестра нашег рођака Смаил-аге Ћемаловића, бившег градоначелника Мостара који је због своје просрпски оријентисане политике спаљен у Јасеновцу. Истражујући грађу за ту причу, сазнах да се авион звао Бели Очњак а пилот поручник Харолд Е. Пикард.

Изгледа да је наша улица бомбардована сасвим случајно, јер је пилот једног другог авиона из исте ескадриле промашио мету и бомба је погодила Бели Очњак. А онда је само четрдесет дана касније цела посада која га је случајно оборила погинула код града Штајра у Аустрији. Тако им је ваљда било суђено. Гледајући фотографију изгинуле посаде поручника Пикарда, имала сам чудан осећај да сам дотакла сопствену прошлост.

Ове две приче су саме по себи довољне за писање два романа, а да не би Софијиног домаћег задатка, мама се можда не би ни сетила да ми их преприча и не бих о њима ништа детаљније сазнала.

Нама који живимо у иностранству веома је важно да очувамо и пренесемо традицију, породичне успомене и старе фотографије предака које често нисмо ни упознали. Језик је лако научити, али је теже схватити и пренети оно подсвесно у нама, оно што нас твори. Од нане по мајци, коју нисам упознала, наследила сам младеж на цеваници, а и Софија је од ње наследила један идентичан младеж. Круг се увек затвара, без обзира где смо, на ком језику размишљамо и шта све припремамо у кухињи, јер шапат предака у нама утиче на нашу подсвест и они преко нас настављају да живе.

Наташа Јевтовић