Молитва за М.

Мени је жао што ово морам да кажем, али рећи ћу ти, па макар ми пљунула у лице.

Ништа не може да промени чињеницу да је он мртав, а да си ти жива. Да он не дише, а да ти дишеш.

И сама си у једном тренутку, док смо се споро пробијали кроз бремените улице, набрекле жиле овог узаврелог града, у неверици, као да си управо открила последњу велику тајну васељене, узалудно храбрећи саму себе гласно изговорила, скоро панично вриснула, да (гле, чуда) сунце и даље сија.

А одмах потом – само си занемела.

Верујем да знаш ко је рекао да је љубав све оно што се свакодневно дешава између двоје који се воле.

Па, имали ли је? Да ли још увек постоји та свакодневица и међу вама.

Где ли су само нестали „Barnes&Noble”, cafe latte, „Њујорк тајмс” и нежни мирис књига у мирним, тихим недељним јутрима. Шта се догодило са спорим огртањем у меку, топлу маховину „Златног руна” у прохладним јесењим ноћима. Да ли још увек постоје приче, мисли, песме, речи које не смеју остати неисказане...

Знам да понекад помислиш да би можда било боље да је ситуација обрнута, да ти не постојиш а да он постоји.

Али тако није.

Не ради се ту о никаквој спортској игри, одбојци, рукомету, па хајде да вршимо  летеће измене. Мало будемо у игри, а мало ван ње. Само си ти у игри. Он је ван.

И само ћеш ти још дуго у њој бити а он више никад неће. 

Иако понекад помислимо да је наше бивствовање на земљи илузија, варка – само диван сан – наше умирање ружно је буђење. Можда су наши животи само прелепа, слатка лаж, али наша смрт и смрт оних које волимо више од себе самих увек је горка, тешка и болна истина. Коначна, непобитна и неумољива истина и није се са њом играти и поигравати.

Помало бојажљиво и несигурно рече ми те вечери да чекаш благо, пролећно, бледозелено предвечерје, а баш такво је било када смо се срели испред „Старбакс” кафеа око шест по подне, да одлетиш к њему. Разумео бих то да си тешко болесна или стара па да се само спремаш за тај блажени трен у којем ћеш му се придружити.

Али ниси.

На другој страни и сама знаш колико је хаотичан овај свет у коме сунце ипак сија:

царство бесмисла, земља поломљених путоказа, кривих смерова, промашених путева, заметених стаза, погрешних врата и узалудне, узалудне потраге за неухватљивом, несталном срећом.

Можеш ли тек онда да замислиш у каквом стању ли је само она, нама тешко замислива друга димензија; безимена, непозната планета, где сунце никад не сија и на којој не постоји ништа, осим милијарди лебдећих, бесциљно лутајућих, непостојаних душа – без икаквих обавеза.

Колико ли је тек тамо тешко поново пронаћи давно изгуљени рај, светло на крају тунела, раме, груди, срце, оног кога смо у овом времену и на овој планети волели највише на свету.

И шта ако се тамо негде далеко у загробном животу сретнеш уместо са њим – са мном. Шта ћемо онда?

Готово да ништа не знам о теби; није ми познато да ли волиш да возиш бицикл. Шеташ ли се ноћу светлим коридорима велелепних чикашких музеја, тих величанствених храмова, окамењених ода спеваних у славу земље и неба.

Плачеш ли слушајући прастаре, црне блузере, дугих жилавих прстију и извоштених лица док по мрачним пабовима у Улици Халстад увек исту песму туге туле.

Да ли те узбуђују надолазећа торнада са језера Мичиген која се попут огромних махнитих тамносивих печурки ваљају према варљивој обали претећи да нам је пред очима украду.

Није ми познато која ти је омиљена боја, цвеће, мирис... На којој страни јастука спаваш. Молиш ли се. Не знам да ли се плашиш буба, ма, скоро ништа о теби не знам.

Добро, признајем ако се то колико год изгледало нестварно и немогуће ипак деси. Ако се твоја небескоплава чиста душа вођена чудесном руком божанског провиђења, усред свег тог расутог црнила оностраног света, сретне са мојом  нечистом и тамном, имаћемо читаву вечност да се поближе упознамо.

Али и сама добро знаш да за потпуно упознавање неког и до краја у овом животу и на овом свету чак ни вечност често није довољна.

Шта ако је тамо на оној другој обали исто? Или још горе? Шта ако спознати потпуну истину о неком у тајанственом краљевству мртвих ни две мртве вечности нису довољне?

Зато не жали више, не чекај дуго јер повратка нема. Поновног спајања у једну душу са два тела ни тамо ни овде – нигде неће бити.

Јер живот није песма, ни шпанска ТВ новела, нити је умирање његов крај почетак бајке са срећним завршетком.

Биће на крају прекасно за све и биће ти страшно жао. Проклето, проклето си премлада да будеш леш у земљи или ван ње. Немој, молим те, више да трунеш у два гроба. Већ довољно јеси. Нека те не прате две црне сенке, две црне мачке као две несреће увек спремне да ти се испрече на путу.

Те другарице о којима си ми причала имају своје животе, породице, мужеве, фрајере. Деца коју подучаваш ће порасти и нестати. А шта ће се догодити с тобом? 

Па, ништа! Бићеш јадна тужна уседелица са два остарела тужна папагаја што доживотно заробљени у крлетци жалостиве песме певају као што ћеш до краја живота у сопственом кавезу огорчености од бодљикаве жице заједно са њима затворена бити и ти.

А ко сам ја да ти грубо тргам црни вео с лица, сипам со на живе ране, задирем у твоју интиму само зато што сам те видео једном.

Па, нико и ништа, празан простор, вакуум, али драга си ми, ј...га! Нисам ја крив што си ти тако паметна и лепа.

И на самом крају, пре него што ме пљунеш, замолио бих те да одеш са мном у биоскоп.

Ако хоћеш.

За М. Н.

Стеван Ступар, Чикаго, САД