Жиголо из провинције

Пре неког времена од наших земљака сазнајем да мој пријатељ Леми живи у Трсту, да има мали локал. Има кафе са два стола унутра и два у башти и ту се сви наши углавном окупљају и састају. Одлучих једне вечери да га пронађем. Док сам лагано ишла улицама ка тој адреси као калеидоскоп ређала су се сећања и слике тог необичног лика у свим бојама његовог живота.

Валентина Терјешкова је 48 пута облетела земаљску куглу, а мој пријатељ  Леми три пута толико, али у ауту. Појави се ниоткуда, изнебуха, у наш мали град, ђира црним џипом и прави кругове, а град мали па зачас прође све улице, да га виде, мање да он види позната лица провинције.

Увек исти ритуал, неколико кругова лагано у трећој и онда обавезан паркинг у центру. Важирајући се отвара врата црне лимузине с талијанским таблицама. Прво излазе његове дуге ноге у добрим фармерицама и још бољим ципелама. Два метра његове појаве једва се некако одвоје од аута, иако је то габаритно ауто, џип са „мерцедесовим” знаком  на „носу”. Возило му дође нешто као ослонац, његова челична снага и моћ која је већ помало исцурила у шестој деценији.

Није омиљен лик у граду, из неколико разлога.

Први, био је најлепши фрајер у регији.

Други, никад није своје срце дао ниједној жени до данашњег дана.

Трећи, био је жиголо све док га је тело и важан део истог – служило.

Може се рећи да је за те његове године добар фрајер, висок, витак, редовно преплануо, вероватно на некој обали по белом свету.

Дужа коса, зализана, сребром прекривена, а он такав – чини се да је искочио из Висконтијевог филма.

Шепури се као паун тротоарима у свој својој величини. Школски пример ароганције и надмености. Сујета му дође као парфем на проститутки, мушкој или женској свеједно, да прикрије мрак преживелих понижења.

Трст, дуга топла ноћ, јул…

У башти кафеа сам за столом седи Леми. Башта и кафана су његове, тако бар кажу. Озбиљан, с неком чудном сенком на лицу која је нестала оног тренутка кад ме је препознао. Било је видљиве радости од тог изненадног сусрета на његовом тамном лицу. Због неусиљеног осмеха указао се ред белих зуба од порцелана које је усадио последњих година.

Између нас је било неког необјашњивог поверења. Виђали смо се ретко у отаџбини, али кад се видимо и поразговарамо није било задршке у бирању тема. Можда је ценио код мене то што сам га знала слушати пажљиво док прича. Видео је у мојим очима разумевање за много тога о чему је желео да прича, а плашио се како ће бити схваћен.

„Све ми је бесмислено, никакве радости не видим ни у чему”, резигнирано поче Леми, одмах након поздрава и загрљаја земљака у туђини.

Покушавам да га разгалим солидаришући се с његовим осећајем безначаја свега могућег. Причам му неке  споредне догађаје из свог живота, а све време замишљам како је изгледао пре 30 година. Мора бити да је он био сан свих жена које су га виделе. Усудим се, додуше вешто пречицама и богазама, да наметнем тему како је био префрајер сигурно без премца. Леми потпуно сигуран да је човек за Холивуд, с осмехом који је рушио све бране пред собом до сињега мора. А сиње море до колена. Можда због топле ноћи, отворио је шкрињу својих сећања с напоменом да то што ћу чути нерадо прича и да очекује моје ћутање, за, свагда.

Од детињства свестан своје надмоћи у односу на друге дечаке, у момачком добу постао је као Аполон. Није никада био неко ко би се врућ воде напио и његова опсесија је била смислити рецепт за лагодан живот без по муке, а са свим ужицима света .

Мала варош у којој је живео имала је много имућних трговаца који су се углавном женили млађим девојкама. Време и људи у њему пролете као трен и те исте девојке постану зреле жене, жељне свега што им припада као и сваком живом створу на планети. Газде им све могу дати осим онога што се не може направити нити купити, телесног уживања у потпуности онако како је то било кад су били млади мушкарци, пуни сваке врсте снаге и љубавне моћи.

Ту настају непремостиви проблеми сваке породице кад једна, најчешће мушка, страна затаји. То зна да искористи човек с просечном интелигенцијом а камоли човек као Леми, паметан и виспрен.

Целу једну зиму лежао је на свом похабаном каучу, разбијао своју лепу главу  како би сковао план о чаробном животу на рачун онога што му је Бог дао.

У пролеће је кренуо у акцију. Све је испланирао. Пратио је данима кретање госпође Ајше. Времешни муж је у магази цели дан, а она иде скоро сваки дан на пијацу у 11 сати. Ајша је имала тада неких 45 година, а Леми 25. Није била неке нарочите лепоте, хитро се кретала пуна снаге и воље за животом. Видело се да се негује и брине о свом изгледу јер није имала неких обавеза  осим бриге о кући. Деце није имала.

Леми је позајмио од друга бицикл који му је био главни реквизит за његов план. Из прикрајка у близини пијаце посматрао је Ајшино кретање јер се није смело кренути у акцију ни пре а ни после одређеног тренутка, а тај тренутак  је био кад буде Ајша у близини куће у повратку с пијаце, тако да не може баш одмах да се врати на пијацу с пуним рукама поврћа.

Кад је Леми проценио да је таман да крене у акцију, заскочио је на бицикл и у приличној брзини, пазећи да је не повреди, ударио предњим точком у њену кесу с парадајзом. Јако је важно, каже Леми, да не удари у кесу с паприкама јер су скупље, а за парадајз који је и тад био јефтинији има неку сићу оних пара, отприлике садашњи један евро.

На све могуће стране се разлетео парадајз по улици, што је и био план да се не може ни случајно покупити и вратити у кесу. Леми се извињавао госпођи, сав скрушен објашњавао да ће надокнадити штету.

Наравно да је Ајша видевши пред собом чаробног мушкарца зачас опростила  тај инцидент и с вртоглавицом од изненадне лепоте ушла у капију иза које се сакрила и вирила на улицу да још једном види то савршенство саздано у мушком телу.

Највећом могућом брзином Леми је на бициклу одјурио на пијацу, купио  парадајз и дао последње парице из џепа. Истом брзином се вратио и сав ознојен позвонио госпођи Ајши на врата.

На овом делу приче Леми повлачи дим из цигарете и значајном паузом наглашава ми да је ту на њеним вратима, на њеном кућном прагу, главни тренутак скованог плана – а то је да ли ће га она позвати у кућу на кафу.

Ако се то догоди, Леми каже, ја знам да је даље све завршено, само да пређем њен праг.

Госпођа је отворила врата и сва зарумењена у образима огрнута свиленим шлафроком тобоже се љутила што је морао да јој купује нови парадајз кад ће она ионако сутра на пијацу. И све тако „нисте требали”, али никако да га позове унутра. Ипак, он је ипак испланирао све до ситног детаља.

Упитао је Ајшу да ли може добити воде јер се ознојио јурећи.

Ајша је била жена старинског кова. Не позвати некога са свога прага да уђе у кућу ко је жедан и још јој учинио услугу било је незамисливо.

Отворила је широм врата и руком показала да изволи ући на кафу и ратлук.

Тај његов корак био је први од хиљаду који су га одвели у многе куће, код многих старијих жена којима је својом лепотом и телом пружао све што нису имале док су им мужеви у својим радњама водили послове, или с друштвом  седели по кафанама до касног поподнева уз умашћене овале пуне меса и осталих мезетлука.

Леми је своје најлепше године расипао по туђим кућама и по туђим женама. Испунио је свој зимски план и животни сан. Имао је новаца пуне џепове, путовао на сва места о којима је сањао, спавао до подне, јео шта је хтео и мрзео жене које је љубио свим мржњама овог света. И како ми рече, понекад једва се савладавао да у тренутку сладострашћа једну од њих не удави и тако ослободи себе те горке воде коју је попио оног дана кад је ушао у Ајшину кућу.

Како је његова прича одмицала, почео је да мења израз лица. Видело се како га је обузео бес и гнев. Сам себи се правдао за дане и ноћи које је протрајбао као мушка проститутка. Главом ми показа на кафе испред којег седимо.

Ово сам и зарадио исто тако овде у Италији. Када сам дошао пре 30 година у Трст један наш човек, који се сам прозвао Ђани, увео ме у круг времешних дама. Ја ионако ништа нисам знао ни умео радити, само то што сам и тамо код нас радио. Тако наставим. Било је свега. Једном чак и затвор заглавим, срећа кратко. Ђани ме извукао јер је госпођа пријавила полицији нестанак неке наруквице која је вредила колико и све моје у животу што сам имао.

„Веруј, ја с тим немам везе”, Леми ми се погледом увукао у зенице и приближио да створи јачи утисак да говори истину. Све и свашта сам радио,  али крао нисам.

Мислила сам да увек имам реченицу или реч за све прилике и ситуације. Одједном видим да је нестала, да је немам. Претумбавам по глави, желим је извући као из бунара кофу с водом на чекрк, али не иде.

Као нешто за спас да амортизујем његову муку која се не може обрисати јер таква гумица још није измишљена. Срећа па он настави са својом исповеди.

„Имам доста тога доле, две куће, стан у Београду, неко би рекао да се исплатило, не знам.”

Дубоко увуче дим цигарете, направи паузу док га врати у ваздух и сав  испресецан излази с новим речима.

„Знаш шта ме уништило у животу? Моја лепота за коју нисам нимало заслужан, већ ми је Бог дао! Да сам бар мање желео, све би било другачије. Знаш још шта ми је најгоре од свега?”

Држећи с два прста корен носа између обрва, настави.

„Само да ми је да одавде истерам мирис тог киселог зноја старих жена који ме нагриза као сирће, а сирће најпре поједе боцу у којој стоји.

Врати се кући, како год да је”, скоро заповједнички ми се обрати.

„Тешко је и касно, али, запамти, најљепши је град у којем је човјек срећан!”

Запамтила сам Леми.