Мала Србија на северу Илиноиса

Венчани за самоћу, даљину и одбаченост, решени да оду и потраже нешто иза проклете линије где их нико не познаје, жели, нити очекује, изгнаници добро знају да је живот борба и несрећа, да је свака радост тренутна и нестварна и да ма колико дуго трајала нестане брзином трептаја ока.

Али исто тако се и појављује. Нарочито онда када несрећа постане пријатељ. Појави се у шапату,  покрету, у трептају ока. И тако су мене једне вечери погледале зелене очи пустињске лепотице. Нисам веровао да гледају у мене све док није дошла за мој шанк и полу званично рекла:

- Ваше очи умеју да причају...

Њега ни рођена мајка не познаје, рекао јој је мој пријатељ, чудак, пијаница и самозвани исцелитељ, Индијанац из племена Хо Чунк. Нека ти је твој Бог у помоћи, помислио сам да јој кажем када је одустала од повратка кући на Чикашком аеродрому и вратила се са капије обезбеђења.

И од тог поподнева ме проучава, открива моје тајне, копа по мојим ранама и нестварно упорна омета ме у пропадању. И мисли да ће ме упознати.

– Када ћемо у Србију? Волела бих да видим од чега си створен и где си одрастао... - питала би ме често.

На та питања најчешће сам избегавао одговор.

– Водићу те свуда, свет је велики а Србија је мала, живот је створен за срећу а Србија је место где се најлепше на свету тугује. Ми то зовемо одлазак у кафану, а ти то не би разумела али би се можда заљубила. Има времена, шалио бих се и избегавао одговоре.

Али време је пролазило а млада Израелка није одустајала од своје намере. Морао сам у недостатку изговора нешто и да смислим. А ништа није тужније од жене која не воли изненађења. Ребека се дуго опирала мојим чудним хировима и навикама али временом је почела да их схвата па тако неке дане проводимо у изненадним одласцима за места за која некада имам план, а некада ни сам не знам где ћемо завршити.

- Показаћу ти нешто за почетак. Треба ми само један сунчан дан и мало твог времена. Водићу те негде, мада то неће бити Србија, али Срби су чудан народ, свуда су по свету по нешто оставили и себи и другима.

Јутарње октобарско сунце купало је риђу косу израелске ратнице док се ауто пробијао споредним неугледним путевима смештеним међу кукурузним пољима и фармама јужног Висконсина. И тако, после неких два сата вожње нашли смо се на капији манастира Нова Грачаница. Два богослова љубазно су нам пожелела добродошлицу а моја мала Јеврејка по први пут у животу нашла се испред једне српске богомоље.

– Ово је, Ре, мала Србија, овде на северу Илиноиса, почео сам да јој о објашњавам. Помало парадоксално, али овај српски духовни центар настао је далеко од куће захваљујући прастарој српској бољци, неслози. Причао сам ти раније како смо били издани од стране Енглеза и предати на немилост комунистичким крволоцима.

А онда су ти комунисти успели да заваде и поделе нашу дијаспору по свету, и тако се и наша Црква поделила. Недалеко од овог, постоји још један старији манастир. А овај су после расцепа у Цркви почели да граде такозвани "Расколници". Богу хвала, раскола данас више нема и дошло је до помирења, а ако је нешто из тог зла добро испало то су новоизграђене цркве широм света.

Ходи, да ти покажем. Ово је данас и богословија и седиште нашег епископа. А црква је посвећена Пресветој Мајци Божијој. Испред тебе је још једна велика српска бол, Ре. Ова црква верна је копија једног средњовековног српског манастира, Грачанице. Грачаница је бисер Косова, а Косово је српски Јерусалим. И више од тога. Оно је Ре и српски завет, и српска суза а можда и казна за српску неслогу. Половина мог бића је са Косова. Очева половина, она која ме је упорно порицала и одбацивала. Можда сам ти ту хтео то да признам или не и сличан, своје порекло више рачунам и везујем за мајку.

Док обилазимо цркву показујем јој врата на улазима исклесана у дуборезу и настављам:

– На овим вратима Ре, можеш да видиш дуборезе са сликама двадесетак најважнијих и најдрагоценијих српских светиња. Грачаница, Сопоћани, Студеница, Дечани... све су их истесали на улазима да се сетимо да улазећи у овај храм улазимо у све српске светиње, да се тада састајемо са свим нашим светим краљевима који нису жалили труда да их подигну и оставе нама и да се сједињујемо са свим нашим светитељима који су и за живота на земљи, а сада на небесима, непрекидно молили и још увек моле Творца за нас несложне.

Ту су и да нас подсете да се морамо једном заувек сабрати, ако не телима онда духом ми који смо се вековима тако цепали, растурали, расипали и одвајали. И наравно, да би онима који су рођени овде а српске су крви показивали пут на који се морају некада спремити и врата кроз која морају проћи када осете да нису биљке без корена и када реше да потраже себе у дубинама својих предака.

Одувек сам веровао да фрескописци православних цркава морају дотаћи и душе оних који нису православни. Али никада пре тога нисам туда доводио странце. Ушли смо у цркву а ја сам јој шапатом објашњавао.

– Фрескосликарство је, Ре, одлика православних. Ту смо различити од осталих хришћана. Католици имају своје кипове и тек по неку икону или феску, а наше су цркве исликане фрескама. Често сам размишљао како ли су то радили у средњем веку. Ова црква је новијег датума и фреске на зидовима су свеже исписане. Али свака фреска коју овде видиш је копија неке од фресака из Србије. Оне код куће су вековима старе, неке је време оштетило, али многе се убрајају у сам врх светског духовног блага и заштићене су.

Њихово сликање дуг је и скуп посао и дело је нарочитих уметника, фрескописаца, који би по правилу требало да воде богоугодан живот не би ли се небеса приказала кроз њихов рад и нама, обичним верницима. Српска сиротиња у Америци није жалила прилоге и фреске које видиш исликао је један од најбољих иконописаца данашњице, отац Теодор Јуревић. И све су сликане у такозваном Византијском стилу, у акрилику, на сувом малтеру. Слике су, Ре, у Православљу исто што и наша света књига Јеванђеље у боји.

Помало подсећају на дечије цртеже да би и најпростији преко њих могли да разумеју свету реч. У средњем веку оне су биле путоказ многобројним неписменима, који нису умели да читају али су преко њих разумели о чему свештеници говоре. И за разлику од других врста сликарства, иконописци почињу са тамним бојама и иду ка светлим, да душама верника помогну да и они крену од таме ка светлости.

Овде су, Ре, моји свеци, моји мученици, моји идоли и узори, моји путокази. Увек када дођем овде осетим се благословеним да ипак нисам сам у овом свету далеко до куће, да могу да осетим њихово присуство на молитвама и да се упркос томе што сам нека врста добровољног изгнаника осетим поносним на оно што јесам.

А ова ми је фреска јако драга.

Овај човек са брадом и крстом у руци, исти је онај чији је споменик подигнут у дворишту манастира. То је наш мученик, генерал Михаиловић и његова војска. Причао сам ти раније о Четницима. Православље, Ре, то је као кад имаш највреднији дијамант на свету и не даш никоме да ти га узме, а то некада изискује жртву. И мој је народ ту жртву приносио кроз векове, не жалећи да умре за истину. Мислим да нема ниједног народа који је толико крварио за Христа као што су то чинили моји Срби.

Док је зеленоока лепотица скамењена гледала полуотворених уста фреске свуда око себе у храм су почели да улазе монаси и богослови.

– Почиње вечерња служба ускоро, шапнух. Ако хоћеш можемо да кренемо.

– Никако! Хоћу да останем.

– У реду онда.

Провели смо молитву свако у својим мислима. Не знам какав је утисак на њу оставило појање на, за њу неразумљивом, црквеном језику али смо из цркве изашли ћутке и сели на оближњу манастирску клупу. Ћутала је једно време а онда се окренула и погледала ме скоро сузним очима:

- Како си могао? Ако је овде све овако нестварно како ли је тамо, како си могао све то да оставиш? Шта те је то толико сломило, зашто никада не причаш о томе? И зашто не желиш да идеш?

Ћутао сам и гризао усну. Затекла ме је, гледао сам је помало збуњено. Трудио сам се да ми не одлутају мисли. Да ли зато што је схватила да поред себе ипак има чудака или зато што је помислила да је мало претерала не знам, али њено лице добило је мени драг осмех.

- Хвала ти! За ово и за све...

Ћутала је још неко време, а онда ме је погледала право у очи. И док је спуштала лагани пољубац на моје лице смарагдне очи пустињске лепотице добиле су загонетан сјај.

- Волиш да изненађујеш друге, да их водиш около без да знају куда иду. Мислим да ће се ускоро нешто слично десити и теби, рекла је уставши и кренувши ка ауту.

Нисам знао шта ме чека... али нисам имао ни пуно избора....

Предраг Рудовић, Чикаго