Ханибал – Земунац из Париза

Ко год је студирао језике са одушевљењем посматра како млађа генерација додаје шатровачке речи и изразе и тиме богати језичку структуру како би је адаптирала модерном начину живота. Сви језици имају шатровачки, а француска верзија изворно подсећа на говор наших Земунаца који неке речи изговарају наопако како би очували своју специфичност.

Тако се формирао тзв. “верлан”, наопако изговорен израз “à л’енверс” (верс-л’ен) који и значи наопако, успут обогаћен сликовитим изразима и речима из матерњих језика емиграната из бивших француских колонија.

На француском шатровачком се могу чути речи из арапског, енглеског, португалског, читаве серије афричких језика или чак ромског, а из нашег је преузета реч пушка која је сачувала изворно значење.

Тај нови говор се толико развио међу младима да га скоро ни не разумеју родитељи, наставници или полиција. Ко је учио француски а онда погледао филм “Мржња” Матјеа Касовица, вероватно се изненадио и помислио да га је џабе учио.

Млади који говоре „верлан” обавезно слушају-хип хоп музику, облаче се отприлике као наши дизелаши из деведесетих и често су у сукобу са законом, тако да се у контакту са њима често у мислима вратим у Србију под санкцијама.

Француско елитно друштво за сада нема намеру да такве појаве толерише у речницима, медијима или на радном месту. Ко зна зашто је то тако, вероватно због колонијалне прошлости и класних разлика које веома прецизно одређују ваше место у друштву. И код нас се дизелашка поткултура сматрала за кич или шунд, тако да сам се и сама постидела када ме је колегиница из Кине током магистарских студија упитала шта је то турбо фолк, излазећи са предавања из културологије.

А онда сам у теретани случајно упознала комшију који се бави реп музиком на “верлану” одлучила сам да из љубопитљивости научим то ново наречје.

Ханибал је типични “земунац” из Париза који у својим текстовима описује расну и друштвену дискриминацију, незапосленост и неимаштину које неминовно доводе до криминалних радњи и сукоба са полицијом и законом. Још од малих ногу, наставници га кажњавају или му дају лоше оцене јер је “црнпураст,” полиција га редовно притвара ради контроле идентитета а шалтеруше губе његове документе или одбијају да их приме.

“Сви сањамо о томе да побегнемо одавде али нас подземље вуче као магнет. Један по један, моја браћа падају, неки завршавају у лудници или под лековима... У варљивом свету лако те насамаре илузије, једино те спашава молитва” (West Coast); “Овде кад цркнеш на улици, усликају те, снапују и оставе... зато или ти намагарчи друге или ће они тебе...” (Les règles du jeu).

Изгубљена младост у друштву у коме нема места за све доводи до разочараности која полако прераста у бунт и насиље. “Хранимо се керозином а побуна нам у генима... Боже ме прости, превише греха на кантару... Ово моје семе је никло по злом путу” (Ton name sur ma liste); “Већ годинама је криза, а они се чуде што потежемо оружје. Чуј! Том проклетом судији који није на нашем месту није нормално да нам пукне филм... Човече! Примаш плату и налазиш се са друге стране ограде! Како можеш да судиш о мојој беди?” (West Coast).

Ханибал ме је замолио да сарађујем са њим и помогнем му да сними неколико спотова, пошто нема новца за професионалног продуцента. Прошлог јула, на дан пада Бастиље, организовала сам му један концерт на паришком Тргу Републике, у сарадњи са организацијом жртава полицијског насиља и америчким покретом Black Lives Matter. Том приликом сам се упознала са новинарком познатог часописа Медиапарт и тако је она, у свом чланку посвећеном полицијском насиљу, споменула непознатог уметника Ханибала, уместо да пише о звездама које су на концерту наступиле након њега.

Зашто вам све ово причам? Зато што сам ових дана на Твитеру налетела на дијалоге младих Француза српског порекла који међусобно разговарају на верлану, уз све његове арапске, афричке и циганске термине. Читајући њихове коментаре, имала сам утисак да се ради о црнцима из Сан Денија а не о Мирку или Дејану из околине Париза, којима је од порекла само остало име и наша застава на профилу. И моја ће деца једног дана изгледа говорити верлан, па чак и ако будемо живели у неком богатијем кварту...

Чудно је то како се времена мењају и како се култура демократизује, а тиме често губи на квалитету. Недавно ручам са једним Бразилцем који докторира светску књижевност и који ми се пожалио да у његовој земљи постоје много квалитетнији писци од Паола Коеља, аутора бестселера који се прославио у свету. Ја сам му рекла да је причу о Алхемичару преузео из дервишке књижевности, тачније из Румијеве Месневије, где се говори о младићу из Багдада који је отпутовао до Дамаска да пронађе скривено благо а онда се вратио и пронашао га у свом родном месту.

Прича из Пете Горе је преузета из Старог Завета. Па ипак, данас ће ретко ко пожелети да прочита Месневију и рађе ће посегнути за краћом и једноставнијом верзијом Паола Коеља. Такве адаптације доносе краткорочну славу, али не и бесмртност.

“И сам се бавим писањем, али сам свестан тога да никада нећу успети да живим од својих дела,” рече ми он.

„Онда ћете се вероватно прославити постхумно, као Ван Гог...”

И заиста, од милиона људи који су у свету прочитали „Да Винчијев Код” Дена Брауна, колики проценат је чуо за „Име руже” Умберта Ека, оригинал који је инспирисао бледу копију?

Још од малих ногу учим да свирам клавир и у детињству су ме другари из одељења задиркивали јер сам више волела да слушам Штрауса и Бетовена од Мадоне и Џорџа Мајкла. У то време је Штраусова позната опера Слепи миш преузета у цртаним филмовима о Тому и Џерију, а Успавана лепотица од Чајковског у Дизнијевом истоименом цртаном филму. Данас се то више не дешава, па је за Ледену краљицу одабрана модернија песма коју изводи певачица са продорним и скоро непријатним гласом, која вероватно неће преживети пола века година.

Некад је класична музика била резервисана за елиту, а данас се компакт диск Шопена или Чајковског продаје на улици за два евра, док се албуми америчких репера продају по десет пута вишој цени. У једној станици паришког метроа су чак одлучили да пуштају класичну музику јер толико смета џепарошима да се смањио број лоповлука.

Иако се искрено надам се да ће се @HanibalOfficiel прославити, јако ми смета када ми се криомице подсмехне док слушам Чајковског и његову увертиру из 1820 посвећену Бородинској бици. Уверена сам да ће се за Чајковског још увек знати за неколико векова, када од данашњег француског језика остану само фрагменти.

Наташа Јевтовић, Париз