Киднаповање радника са градилишта

Било је то пред крај моје друге године у Уфи. Радови на монтажи грејања и вентилације постали су актуелни, иако на једном делу објекта нисмо завршили ни бетонске радове. Тражили су се монтери и вариоци и у Србији и у Русији. Један посредник из Београда нашао нам је групу од око двадесетак радника.

Неки су били вариоци неки монтери, а неки, нажалост, ни једно – ни друго. Инжењер С. Г., задужен за те послове, није имао ауторитет ни међу колегама, ни међу радницима. Увелико се причало да он уопште и није инжењер. За израду боравишне визе на 90 дана било је довољно позивно писмо које су радиле московске миграционе агенције. Он је инсистирао да му свака три месеца радимо такву визу, јер због породичних потреба мора често да иде у Србију. Авио-карту је сам плаћао. Руководство фирме прихватило је тај његов услов.

Касније један инжењер који је радио са њим тврдио је да он нема факултетску диплома и да није инжењер. За израду радне визе и дозволе било је потребно диплому превести на руски језик и тај преведени примерак оверити у руској амбасади у Београду. Јасно је било да он то није хтео јер диплому нема.

Обавештен је и генерални директор, али је он пројектанту који је био и надзор на објекту дао задатак да контролише цео процес а да тзв. инжењера искористи као оперативца на објекту. Међутим, пројектанти су доказивали његову некомпетентност и тражили да се удаљи са објекта. Тврдили су да је неупотребљив и за улогу оперативца. Генерални је тврдио да је он од почетка радова ту и инсистирао је да нађу начин да га искористе у послу.

Од пристиглих монтера он је половину хтео да врати назад. Нико од њих се није томе противио. Једно јутро рекао да четворицу треба одмах послати кући. Сматрајући да лоши радници нису потребни, ја сам тражио да им се купе авио-карте за Београд.

Директор представништва није био ту, али је мејлом потврдио да се слаже да им купимо карте у једном смеру. Новогодишњи празници су се тек завршавали и куповина авио-карти је потрајала неколико дана. Пошто је он бар формално био шеф службе, ја сам очекивао да ће радницима да саопшти своју одлуку. Авио-карте сам одштампао и предао их Р. Р., задуженом за смештај радника. Нажалост, у питању је био човек кога посао не интересује. Он није ни погледао карте. Очекивао је да ће радници који путују да га јуре и да се сами интересују за одлазак. Неколико сати пре него што су требали да полете, случајно сам срео инжењера без дипломе и он ме је питао кад ће карте за оне раднике. Ја сам га запрепашћено погледао и схвативши да он и не зна кад они путују, назвао сам Р. а он је кренуо са својим уобичајеним причама. Увек му је неко други био крив.

Кад сам му рекао да ће платити неискоришћене авио-карте, он је започео свађу са мном. Прекинуо сам му везу. Питао сам С. Г. где су радници. Одговорио је да су на градилишту. На питање зашто их није обавестио да су добили отказ, он је кренуо са причом да је чекао да им се купе авио-карте. Пошто су људи радили јако кратко, трошкови њиховог ангажовања много су већи него њихова зарада. Саопштавање отказа отворило би питање плате и он је то хтео да избегне. Р. Р. није погледао датум на авио-карти, није се ни интересовао који радници треба да путују, ја затрпан послом нисам проверавао.

Кренуо сам ка просторијама фирме решен да назовем директора представништва и да јасно кажем да из фирме морамо или ја или Ракић. Назвао сам га, али он је био недоступан. Било је јасно да ће пропасти четири авио карте. С. Г. и Р. Р. били су сигурни да нису погрешили. Ја нисам био сигуран да ли сам крив или нисам. Имао сам две дилеме. Прва је да ли сам куповином авио-карти и даље њиховим предавањем одговорном лицу завршио свој део посла? Друга је да ли сам одговоран што нисам проверио Р. Р. чија је неодговорност била позната?

Радни дан је завршен. Седео сам свађајући се са собом. Објашњавао сам себи да је требало да лично проверим и обавестим раднике.

Да би решио проблем и да авио-карте не би пропале, Р. Р. је заједно са Алексејем, директоровим возачем, отишао на градилиште и пронашао ту четворицу радника. Рекао је да хитно морају у Београд. Људи су се бунили, тражили су новац, тврдили су да не желе да иду док их не исплатимо. Питали су зашто раније нису обавештени. Он је користио део репертоара својих лажи и комбинујући их са молбама и претњама успео да их убеди да крену са њима до стана у коме су живели.

Даље је успео да их убеди да се за десетак минута спакују и да крену на аеродром. Заклињао се да ће бити исплаћени у нашем представништву у Београду. Оставио им је свој број телефона као гаранцију. Упркос свим противљењима киднаповани људи су прихватили да морају да отпутују у Београд. Сутрадан је Р. Р. све сваљивао на С. Г. оптужујући га што људе није обавестио да су добили отказ, што им није објаснио да није задовољан њиховим радом.

Овај се правдао да није добио њихове авио-карте и да је то био разлог његовог ћутања. Несрећни људи су испрепадани, шокирани отпутовали не верујући шта их је снашло. Проверио сам са пословођама код којих су радили. Они су били сагласни да њихов рад није задовољавајући.

Р. Р. и С. Г. прошли су без последица. Те људе су истог дана заборавили. Нисам бежао од своје кривице, али ништа нисам могао променити. С обзиром на то да су и Р. Р. С. Г. прошли без икакве казне, да нико није крив, вероватно би исто било и да су авио-карте остале неискоришћене.

Питао сам се да ли је требало да ћутим и да пустим да све оде онако како је кренуло?

Ни данас не знам да ли сам исправно поступио. Враћени радници су се појавили у нашем представништву у Београду и тражили своје плате, али су добили само одговор који је инжењер без дипломе требало да им да бар један дан пре поласка. 

Горан Антонић