Бечки конобар који није купио диплому

Иако велики град за који би се могло рећи да никада не спава, ипак и Беч има периоде дана када је изузетно миран, а то се посебно примијети у угоститељству. Таква је недеља вече. После осма увече ријетко ко или скоро нико не уђе у ресторан у коме радим. Чак ни шеф, који може да уђе било кад са својим препознатљивим репертоаром псовки, не долази недељом увече.

Опуштена атмосфера у „Маренгу“, некада еминентном угоститељском објекту а данас економски скоро руинираном ресторану. Сједимо и ћаскамо: Азра, куварица, Рајко, конобар, Бесим, који такође ради као конобар али није на дужности, пошто живи у истој згради у којој се налази ресторан свратио да прекрати вријеме јер, како каже, то је једино што има у животу; и ја, дипломирани инжењер, мало игром судбине а мало сопственом вољом, потражио срећу и плату у кафани.

Бесим је шездесетогодишњак о чијем пропадању би се могао роман написати. Још му црте лица и ватрене плаве очи одају некадашњу љепоту, али су на истом том лицу непроспаване пијане ноћи и кафански дим оставили дубок траг. Његов отац је још седамдесетих година прошлог вијека имао ресторан у Бихаћу, а он је у то вријеме возио мерцедес и како тврди мијењао три кошуље дневно, да би годинама касније његовом немарношћу и великом заслугом алкохола све то отишло у неповрат а он се обрео у Бечу.

И вечерас као и неколико претходних дана расправљамо о мојој дипломи. Иако сам им показао диплому ФОН-а, он тврди да је диплома фалсификована. Јер сам ја, како он каже, толико глуп да је просто немогуће да сам завршио факултет. И ако сам већ завршио факултет, зашто сам дошао у Аустрију?

Мене боле његове ријечи, али ме још више боле бачене године студирања и хиљаде потрошених тада њемачких марака у Београду. Све то данас ништа не вриједи. Док Азра мудро ћути, што обично није био случај, Рајко, искусни кафански човјек који се вјероватно у каријери наслушао много оваквих расправа, својим досјеткама само додаје уље на ватру.

Дискусија је достигла скоро врхунац па Бесим сад констатује да, не само да нисам завршио факултет, него с обзиром на то како сам глуп вјероватно нисам завршио ни средњу школу, него сам тамо негдје у мом селу чувао овце. И у том тренутку, кад атмосфера достиже тачку кључања, кажем колеги конобару:

Рајко, дај ти нама нешто овде да попијемо!

Азра наручује „кока колу”, ја „фанту”, а Бесим каже: Ја ћу пиво.

На то ја додајем:

– Рајко, донеси господину два пива!

Бесим, окрећући се према мени, подиже поглед и вели:

– Професоре, а шта сте Ви оно студирали?

Азра и Рајко су праснули у смијех, а ја сам од тог дана постао „Професор”.

Александар, Беч