Кад шљивовица прелети 19 хиљада километара

Србин сам, рођен у БиХ, имам Француски пасош а живим у Луксембургу. Мој најбољи пријатељ је пола Француз, пола Немац, остали су Грци, ту су и по један Португалац, Јапанац и Тунижанин. Кум је Србин из Београда, ишао је у школу с Аркановим сином а  његова жена је Холанђанка која је одрасла у Енглеској. Моја девојка је Рускиња, бивша жена Францускиња, а љубавница, Италијанка. (Шалим се, немам љубавницу).

Као и остали странци овде, дошао сам у Луксембург ради посла. Није то Њу Јорк, Париз или Барселона, да неко долази у овај град зато што машта о њему. Од 120 хиљада становника, 80 одсто су странци. (Држава има негде око 550 хиљада становника, од којих су 45 одсто странци). Осећам се, са свим тим странцима, као риба у води. Сви су млади, амбициозни, имају добре дипломе, пристојно зарађују и причају стране језике - неки мало више, Французи и Енглези мало мање. 

Резервиста сам у Легији Странаца, а радим за једну велику европску банку. Ако је веровати оно што новине пишу, два-три бивша потпредседника те банке су у последњих седам година били осумњичени да су примили мито током каријере. И онда посматрам како нама деле лекције о корупцији с широким осмехом. 

До краја августа сам радио у одељењу где је од 50-ак људи било по шесторо Француза и Италијана, по четворо Немаца и Белгијанаца, а нас из бивше Југе - петоро. Као да смо нека веле сила или стари члан Европске Уније. Каква је то била заједничка држава… А остасмо јефтина радна снага. 

Најсимпатичнији колега је један Хрват. Шта могу, и деда с мајчине стране је био ожењен с Хрватицом. А у току Другог светског рата је изгубио мајку и сестре у Јасеновцу. Наша трагична историја...

Џабе, нарав и шале су толико сличне да с колегом политичке разлике стављамо у други план. А има и њих. Ако још некако можемо да будемо сагласни око БиХ, о односима између Србије и Хрватске свакако не. Али на крају, професионализам, хладна глава, куртоазија и поштовање човека помажу да се препреке пређу, уз сећање на бивше братство и јединство, прихватамо да свако има свој став. Много поштујем и ценим свог колегу Хрвата, он воли  своју домовину, а ја своју отаџбину. И то је то. Не морамо да се волимо, али можемо као суседи да се поштујемо. И да гледамо на свој интерес кроз прагматичне везе.

У бившој екипи су били и један Србин, један Словенац и једна Словенка, слатка к'о бонбона. Разумели смо се, не бих даље да коментаришем…

Овог лета путовао сам за Москву, Београд, Нови Сад, Републику Српску и Грчку. У Београду имам две традиције до којих покушавам да се држим. Ноћим у хотелу Москва (нећемо сад о психологији, али то име мора да ме нешто привлачи) и купујем ново одело “Rancco” у Беоконфекцији. Диван господин који продаје одела у улици Кнеза Михаила из године у годину препознаје ме и професионално служи (ако случајно чита ове редове - с поштовањем, видећемо се ми још, ако Бог да). 

Има ту ваљда неког економског патриотизма. Магистрирао сам у Школи економског рата у Паризу, где су учили студенте да воле своју земљу. Е сад, ако нећемо ми сами, ко ће то за нас? 

После посла, волим да изађем с девојком на коктел, на тераси неког кафића у центру града. Атмосфера лети у Луксембургу је екстра, људи су на улицама, ресторани и кафићи пуни. А тај Балкански стил живота ми дође као први дах после минуте роњења. С кумом се налазим да заједно гледамо утакмице (он воли фудбал, ја кошарку а оба волимо Нолета).

Навијамо, галамимо, псујемо дрон над Маракани, не губимо наду и самопоуздање ни када наши играју с Америма у финалу Олимпијаде. Какав смо ми народ, нико нас не плаши… Пијемо ракију, једемо добру клопу и певамо ЈУ хитове. Нема добре вечери без песма Бијелог Дугмета, Рибље Чорбе…

Куму шљивовицу довози отац - човек живи у Калифорнији, а увек путује за Србију преко Луксембурга да види сина. Потом се враћа кући и доноси шљивовицу тек на следећем путовању за Луксембург. Немамо виски стар 18 година, али зато имамо шљивовицу која је прелетела 19 хиљада километара. Ко каже боље? 

Ако случајно дођете у Луксембург, обавезно посетите кафић Урбан у центру града. Имају џин тоник светске класе, а конобар - Бугарин – течно прича Српски језик. Каже „научио сам гледајући филмове Кустурице”.

Ми овде ћемо да лечимо југоносталгију на концерту Кустурице у октобру. А и Брега понекад сврати.

ПС. Гледаћу и ја да свратим у Београд и посетим пријатеља чији је отац Србин, мајка Кинескиња, он се родио и студирао је у Њујорку, одрастао у Паризу, а сада живи и ради у белом граду.

Предраг Цвејић, Луксембург