Terapija srpskim psovkama

Moj život u inostranstvu je moja igra reči iz Rečnika grada u kojem živim, slikovnica uvezana sećanjem na grad iz kojeg sam otišao i pričama koje nam reči ispričaše.

Ponekad me, Markoni, moj „nom de plume“ zamoli da napiše uvod. Ovog puta, reče, nešto o psovkama.

MARKONIJEV UVOD – (O PSOVKAMA)

Od jutros razmišljam o tome. Mogle bi biti naš brend. Da naprave bum u psihijatriji u terapiji akutnih slučajeva. Problem je što se o njima ne piše u pristojnim novinama. (Ima ih savremenoj književnosti, ponekad u meri da se i pisac zapamti po njima. Pojavljuju se, doduše i u TV rialiti programima, gde su ozbiljno zloupotrebljene.)  Baš pre neki dan, koristio sam jednu od pakovanja psovki. Ovde bih napravio jednu dramsku pauzu…

***

Obožavam nedelju. Posebno nedeljni ručak. Za stolom: supruga, sin, kćerka koju zovemo “sine” i ja. Na stolu: supa, rindflajš sa sosom od paradajza, pohovane šnicle, za decu “frenč frajz“, za odrasle-pomfrit. Navikao sam da pre supe, štrpnem nešto.

I tako, zabodem viljuškom nekoliko komadića pomfrita… Ono što se desilo posle, svako je video različito.

Deca: tata, nikad do sada nisi bio tako zabavan. Glumio si Patka Daču, nismo baš razumeli o čemu si govorio ali je bilo veselo i smešno. Hoćemo opet, hoćemo opet, galamila su.

Žena: fino sam ti rekla, da je za dve nedelje mamin rođendan i kako bi bilo lepo, da joj mi, za 63 jubilarni (jer joj je svaki jubilarni) rođendan platimo dve karte za Kubu. Onda se rasplakala. Ako ja ne volim njenu mamu, koja je za nas sve učinila, sigurno ne volim ni nju. I da nije očekivala takvu moju reakciju, kada je reč o njenoj maman. 

A bilo je ovako: upravo dok je žena nešto govorila o svojoj majci, stavio sam u usta pomfrit, toliko vreo da se na jeziku odmah pojavio plik.

Psujući tako isplaženog jezika, otrčao sam u kupatilo i stavio jezik pod mlaz hladne vode, da spasem što se spasti može. Sada sam, posle korišćenja pakovanja psovki, smiren. Ali potpuno. Možeš da gaziš po meni, eto.

Moj prijatelj, Norvežanin, Erlend Lu, (on još ne zna da sam mu prijatelj), u svojoj knjizi, „Fvonk“, oduševljen izražajnošću, maštovitošću i lekovitošću (i još nekih tako reči koje se završavaju na “šću”), glavnom junaku olakšava životne tegobe terapijom srpskih psovki. Tako je napisao - srpskih psovki.

Kod mene to radi. Samo je pitanje mere.

FORT YORK – TVRĐAVA JORK

Oblaci iza Fort Jorka iscedili su poslednju narandžu na nebu. Vrači plemena Misisoga i Odžibve videli su to kao ružan predznak. Zli duhovi dolaze. Tako su rekli. April je 26,1813. Američka artiljerija sa brodova i vojska napale su York (sada Toronto), sledećeg jutra. Posle šestočasovne borbe odbrana iz tvrđave Jork se povukla.

A novu zastavu na tvrđavi je čekao pakleni poklon. I istraživača, generala Z. Pajka. Veliki vatromet iz barutane, bilo je ono poslednje što je video. Posle dvesta godina tvrđava je muzej. Fasada zgrade obložena je debelim čeličnim pločama, okovana kao ratni brod.

Ove godine, tvrđava je zasnežila aprilskim snegom. Zapadno od Fort Jorka, oblaci opet cede poslednju narandžu na nebu.

STRABISMUS – RAZROKOST

Užasno vreme. Kiša u talasima prazni oblake nad jezerom Ontario. Nema ništa od jutarnje šetnje, trčanja ili bilo čega sličnog. U magli je SN Kula i ceo Daun Taun.

Vidim samo prst pred okom. Gledam u prst. (prst vidim perfektno).

Onda u vrh nosa. ( nejasno, ali prepoznajem oblik).

Naizmenično ih gledam. Prst, pa nos. Vežba za strabizam koga nemam. Samo vežbam. Nečim moram da započnem ovo jutro.

SQUIRREL – VEVERICA

Ne znam baš previše o prirodnim nagonima veverica, a pogotovo ovoj u Kju Gardenu, na stazi prema plaži. U hrastovom stablu ona ima kućicu i bašticu ispred. Želeo sam da nešto saznam o njoj. Čisto onako.

Ako me u parku neko pita koja je ova vrsta veverica, da im kažem, ne samo to, već i mnogo drugih stvari o njoj koje bi zapanjile. Bilo šta iz njenog života, oseća li se zimi usamljenom, voli li muziku, da li spava popodne, da li je zaljubljena, šta radi vikendom, da li voli da se kupa, da li razmišlja o testamentu…

Takva bih pitanja postavio.

Rado bih odgovorio i na ista takva, ako bi ih neko, znatiželjan, meni postavio. Već sat vremena sedim na obližnjoj klupi ispred kućice. Niko me ništa nije pitao. Danas nije bilo znatiželjnih. Onda ustajem i ostavljam bombonu u crvenom omotu ispred vrata kućice, koja se naglo otvaraju. Veverica me iznenađeno pogleda i zgrabi bombonu.

Možda me i nije pogledala ali je zasigurno sa bombonom već u krošnji hrasta. Kažem da ću joj za vikend doneti tobleron čokoladu. Moja žena obožava tobleron.

Obožava i te crvene bombone. I mene, rekao bih.

EMAIL – IMEJL

Adresa nepotpuna, nedostaje kôd “@“. Vratio mi se imejl, koji je mirisao na šeboj, u bašti zalivenoj bojama zalaska sunca, kao nekad, namirisana pisma pisana voljenoj osobi. Poslaću taj imejl svim muzejima finih umetnosti, tu sliku bašte prelivene bojama zalaska sunca, koja je tako mirisala na šeboj. Možda je prepoznaš u nekoj postavci cvetnih mirisa. Možda iz sećanja ponovo udahneš onaj isti miris, namirisanog pisma pisana tebi.

STORM – OLUJA

Ako je verovati očima Tomasa Dika, kapetana parobroda tog 13 aprila 1858. u luci Harburg Toronto, o oblake je bila okačena ogromna lepeza staklenaca. Nošena olujom iz nje ispale vodene perle prelamale su fenjere i lampe, koji su u vodi Ontarija svetleli kao podvodni dan; potapale peščane sprudove preko kojih se moglo nogom doći do vezenih ostrva; odskakale od dokova luke i paluba barki doteravši vodu jezera čak do ulice Front.

Tomas Dik je bio čovek vešt-mogao je da zameni noć za dan. I dok je u jezeru svetleo podvodni dan a oblake crnila noć, zamenio je poluostrvo sa ostrvom. Od tada je njegov parobrod “City of Toronto“ dimio ne samo do Kingstona već i oko arhipelaga malih ostrvaca nazvanih “Toronto Islands“.

Brodska sirena odbijala se o vodu jezera svakog dana sem nedelje, sve dok jedne, kada je jato galebova proglasilo brodski dimnjak za svoju kuću.

U svakoj istini ima i priče, a Tomas je bio vešt u zameni jedno sa drugim. Čak na kraju zamenio je samog sebe za galeba koji će leteti preko Velikih jezera.

AGA KHAN – PARK

U oazi tamnih vodenih ogledala, miruju odrazi kuće i neba zatečenog na njenom staklenom krovu. Kao da iz nje (suncem natopljena) molitva rasipa duboku smirenost po krošnjama merale. Utihnu tada prastari zvuci srebrom okovanog lovačkog roga.

Samo boja lavande lagano zri po rubovima oaze. A kada se zaostale senke dana u stopama šljunkovite staze, uspavaju Alhambrom, noć, na zvezdanom nebu vodenih ogledala isčitava sudbinu sledećeg dana.

FIREWORKS (ASHBRIDGE BAY PARK) – VATROMET

Usporeni zvuci vatrometa sa Ešbridž bej parka sada sustižu jedni druge.

Na nebu isčekivanje zvezda padalica. Varnice noćnog nakovnja boje nebo. Svaka se gasi sa nekom željom. Ako uhvatim neku, podeliću je s tobom.

MY BIRTHDAY – MOJ ROĐENDAN

Kako je u čast Julija Cezara mesec juli dobio ime i imao 31 dan, a car Avgust dan manje u svom, ovaj drugi dok je bio na vlasti, od februara prisvoji dan, da bi on i Julije, bili podjednako važni. Kasnije tom mesecu Februarius-u pokloniše 29-ti dan svake prestupne godine.

Tako zahvaljujući caru Augustu, u jednoj takvoj godini rođen sam sa danom zakašnjenja. U mesecu kada je mesec kosio desnim srpom a u imenu nije imao slovo R. Ispod plavičaste magline Plejada, pod zaštitom prelepe Maje.

ANA CELL PHONE –ANA MOBILNI TELEFON

Ja sam model “iPhone 6s Plus“, srebrne boje. Dobila sam ime Ana. Po vlasnici koja me je kupila. Ima 21 godinu, student je arheologije. Ima zelene oči i lep osmeh. Veoma sam sretna sa njom. Ne odvaja me od nje. Poverava mi sve svoje tajne. A ja joj, za uzvrat, dajem maksimum mojih tehničkih mogućnosti. Često odemo u obližnji kafić. Tamo nas čeka najbolja drugarica. Sa njom je Karlo. On je LG-g4 model. Za susednim stolovima su neki drugi modeli.

Svi su zauzeti samim sobom. Nemamo vremena da uživamo u ambijentu. A one imaju samo nas. Moja Ana, doduše, ima momka. Njena drugarica ima momka. Njihove slike su u našim memorijama. Naprave “selfi“ pre nego što se raziđu. Posle to pošalju momcima. Ugase nas pre ponoći.

Da napunimo baterije. (U međuvremenu, poruka od Karla: „Radujem se da ćemo moći, nekad, da spojimo naše memorije.”)

CRAVING – ČEŽNjA (APRIL U BEOGRADU)

U ovo predvečerje subotnje i aprilsko niz SN Kulu curi Avalska čežnja. Steže i peče kao okov oko gležnja. Ne tražite me ove aprilske subotnje večeri.

Miodrag Topić, Toronto