Терапија српским псовкама

Мој живот у иностранству је моја игра речи из Речника града у којем живим, сликовница увезана сећањем на град из којег сам отишао и причама које нам речи испричаше.

Понекад ме, Маркони, мој „nom de plumе“ замоли да напише увод. Овог пута, рече, нешто о псовкама.

МАРКОНИЈЕВ УВОД – (О ПСОВКАМА)

Од јутрос размишљам о томе. Могле би бити наш бренд. Да направе бум у психијатрији у терапији акутних случајева. Проблем је што се о њима не пише у пристојним новинама. (Има их савременој књижевности, понекад у мери да се и писац запамти по њима. Појављују се, додуше и у ТВ риалити програмима, где су озбиљно злоупотребљене.)  Баш пре неки дан, користио сам једну од паковања псовки. Овде бих направио једну драмску паузу…

***

Обожавам недељу. Посебно недељни ручак. За столом: супруга, син, кћерка коју зовемо “сине” и ја. На столу: супа, риндфлајш са сосом од парадајза, поховане шницле, за децу “френч фрајз“, за одрасле-помфрит. Навикао сам да пре супе, штрпнем нешто.

И тако, забодем виљушком неколико комадића помфрита… Оно што се десило после, свако је видео различито.

Деца: тата, никад до сада ниси био тако забаван. Глумио си Патка Дачу, нисмо баш разумели о чему си говорио али је било весело и смешно. Хоћемо опет, хоћемо опет, галамила су.

Жена: фино сам ти рекла, да је за две недеље мамин рођендан и како би било лепо, да јој ми, за 63 јубиларни (јер јој је сваки јубиларни) рођендан платимо две карте за Кубу. Онда се расплакала. Ако ја не волим њену маму, која је за нас све учинила, сигурно не волим ни њу. И да није очекивала такву моју реакцију, када је реч о њеној маман. 

А било је овако: управо док је жена нешто говорила о својој мајци, ставио сам у уста помфрит, толико врео да се на језику одмах појавио плик.

Псујући тако исплаженог језика, отрчао сам у купатило и ставио језик под млаз хладне воде, да спасем што се спасти може. Сада сам, после коришћења паковања псовки, смирен. Али потпуно. Можеш да газиш по мени, ето.

Мој пријатељ, Норвежанин, Ерленд Лу, (он још не зна да сам му пријатељ), у својој књизи, „Фвонк“, одушевљен изражајношћу, маштовитошћу и лековитошћу (и још неких тако речи које се завршавају на “шћу”), главном јунаку олакшава животне тегобе терапијом српских псовки. Тако је написао - српских псовки.

Код мене то ради. Само је питање мере.

FORT YORK – ТВРЂАВА ЈОРК

Облаци иза Форт Јорка исцедили су последњу наранџу на небу. Врачи племена Мисисога и Оџибве видели су то као ружан предзнак. Зли духови долазе. Тако су рекли. Април је 26,1813. Америчка артиљерија са бродова и војска напале су Yорк (сада Торонто), следећег јутра. После шесточасовне борбе одбрана из тврђаве Јорк се повукла.

А нову заставу на тврђави је чекао паклени поклон. И истраживача, генерала З. Пајка. Велики ватромет из барутане, било је оно последње што је видео. После двеста година тврђава је музеј. Фасада зграде обложена је дебелим челичним плочама, окована као ратни брод.

Ове године, тврђава је заснежила априлским снегом. Западно од Форт Јорка, облаци опет цеде последњу наранџу на небу.

STRABISMUS – РАЗРОКОСТ

Ужасно време. Киша у таласима празни облаке над језером Онтарио. Нема ништа од јутарње шетње, трчања или било чега сличног. У магли је СН Кула и цео Даун Таун.

Видим само прст пред оком. Гледам у прст. (прст видим перфектно).

Онда у врх носа. ( нејасно, али препознајем облик).

Наизменично их гледам. Прст, па нос. Вежба за страбизам кога немам. Само вежбам. Нечим морам да започнем ово јутро.

SQUIRREL – ВЕВЕРИЦА

Не знам баш превише о природним нагонима веверица, а поготово овој у Кју Гардену, на стази према плажи. У храстовом стаблу она има кућицу и баштицу испред. Желео сам да нешто сазнам о њој. Чисто онако.

Ако ме у парку неко пита која је ова врста веверица, да им кажем, не само то, већ и много других ствари о њој које би запањиле. Било шта из њеног живота, осећа ли се зими усамљеном, воли ли музику, да ли спава поподне, да ли је заљубљена, шта ради викендом, да ли воли да се купа, да ли размишља о тестаменту…

Таква бих питања поставио.

Радо бих одговорио и на иста таква, ако би их неко, знатижељан, мени поставио. Већ сат времена седим на оближњој клупи испред кућице. Нико ме ништа није питао. Данас није било знатижељних. Онда устајем и остављам бомбону у црвеном омоту испред врата кућице, која се нагло отварају. Веверица ме изненађено погледа и зграби бомбону.

Можда ме и није погледала али је засигурно са бомбоном већ у крошњи храста. Кажем да ћу јој за викенд донети тоблерон чоколаду. Моја жена обожава тоблерон.

Обожава и те црвене бомбоне. И мене, рекао бих.

EMAIL – ИМЕЈЛ

Адреса непотпуна, недостаје кôд “@“. Вратио ми се имејл, који је мирисао на шебој, у башти заливеној бојама заласка сунца, као некад, намирисана писма писана вољеној особи. Послаћу тај имејл свим музејима финих уметности, ту слику баште преливене бојама заласка сунца, која је тако мирисала на шебој. Можда је препознаш у некој поставци цветних мириса. Можда из сећања поново удахнеш онај исти мирис, намирисаног писма писана теби.

STORM – ОЛУЈА

Ако је веровати очима Томаса Дика, капетана пароброда тог 13 априла 1858. у луци Харбург Торонто, о облаке је била окачена огромна лепеза стакленаца. Ношена олујом из ње испале водене перле преламале су фењере и лампе, који су у води Онтарија светлели као подводни дан; потапале пешчане спрудове преко којих се могло ногом доћи до везених острва; одскакале од докова луке и палуба барки дотеравши воду језера чак до улице Фронт.

Томас Дик је био човек вешт-могао је да замени ноћ за дан. И док је у језеру светлео подводни дан а облаке црнила ноћ, заменио је полуострво са острвом. Од тада је његов пароброд “City of Toronto“ димио не само до Кингстона већ и око архипелага малих острваца названих “Toronto Islands“.

Бродска сирена одбијала се о воду језера сваког дана сем недеље, све док једне, када је јато галебова прогласило бродски димњак за своју кућу.

У свакој истини има и приче, а Томас је био вешт у замени једно са другим. Чак на крају заменио је самог себе за галеба који ће летети преко Великих језера.

AGA KHAN – ПАРК

У оази тамних водених огледала, мирују одрази куће и неба затеченог на њеном стакленом крову. Као да из ње (сунцем натопљена) молитва расипа дубоку смиреност по крошњама мерале. Утихну тада прастари звуци сребром окованог ловачког рога.

Само боја лаванде лагано зри по рубовима оазе. А када се заостале сенке дана у стопама шљунковите стазе, успавају Алхамбром, ноћ, на звезданом небу водених огледала исчитава судбину следећег дана.

FIREWORKS (ASHBRIDGE BAY PARK) – ВАТРОМЕТ

Успорени звуци ватромета са Ешбриџ беј парка сада сустижу једни друге.

На небу исчекивање звезда падалица. Варнице ноћног наковња боје небо. Свака се гаси са неком жељом. Ако ухватим неку, поделићу је с тобом.

MY BIRTHDAY – МОЈ РОЂЕНДАН

Како је у част Јулија Цезара месец јули добио име и имао 31 дан, а цар Август дан мање у свом, овај други док је био на власти, од фебруара присвоји дан, да би он и Јулије, били подједнако важни. Касније том месецу Фебруариус-у поклонише 29-ти дан сваке преступне године.

Тако захваљујући цару Аугусту, у једној таквој години рођен сам са даном закашњења. У месецу када је месец косио десним српом а у имену није имао слово Р. Испод плавичасте маглине Плејада, под заштитом прелепе Маје.

ANA CELL PHONE –АНА МОБИЛНИ ТЕЛЕФОН

Ја сам модел “iPhone 6s Plus“, сребрне боје. Добила сам име Ана. По власници која ме је купила. Има 21 годину, студент је археологије. Има зелене очи и леп осмех. Веома сам сретна са њом. Не одваја ме од ње. Поверава ми све своје тајне. А ја јој, за узврат, дајем максимум мојих техничких могућности. Често одемо у оближњи кафић. Тамо нас чека најбоља другарица. Са њом је Карло. Он је ЛГ-г4 модел. За суседним столовима су неки други модели.

Сви су заузети самим собом. Немамо времена да уживамо у амбијенту. А оне имају само нас. Моја Ана, додуше, има момка. Њена другарица има момка. Њихове слике су у нашим меморијама. Направе “селфи“ пре него што се разиђу. После то пошаљу момцима. Угасе нас пре поноћи.

Да напунимо батерије. (У међувремену, порука од Карла: „Радујем се да ћемо моћи, некад, да спојимо наше меморије.”)

CRAVING – ЧЕЖЊА (АПРИЛ У БЕОГРАДУ)

У ово предвечерје суботње и априлско низ СН Кулу цури Авалска чежња. Стеже и пече као оков око глежња. Не тражите ме ове априлске суботње вечери.

Миодраг Топић, Торонто