Kup.	Prod.	Sred.
117.04	117.74	117.39
102.86	103.48	103.17
127.14	127.91	127.53

Moj život u inostranstvu

27.01.2017 u 11:49

Kad ljubav iscuri na pesku Persijskog zaliva

„Ne mogu da verujem, dobila sam poziv za prvi intervju.“ Znao sam da će dobiti posao onog jutra kada je ušla u sobu i pitala me kako izgleda. U očima joj se video sjaj i odlučnost. Želja. Kada čovek ima taj pogled – može sve! A ona je želela da ode u inostranstvo. Video sam tog jutra sve ono što se dešavalo u naredne dve godine – video sam kako se opraštamo, kako pokušavamo da održimo vezu na daljinu. Video sam je kako dolazi i odlazi na svakih nekoliko meseci. Video sam da ću i sam otići tamo. I da ću se vratiti. Video sam kako se udaljavamo, kako postaje neko drugi. Video sam kraj naše ljubavi. Video sam kako mi deset godina ističe iz ruku kao fini beli pesak sa obala Persijskog zaliva gde je otišla. Da radi, šta? Nije bitno. „Kako izgledam?“ pitala je. „Odlično“, rekao sam

Moj život u inostranstvu

22.01.2017 u 15:04

Nepotkupljiva profesorka N.

„Možda će vam ipak biti žao jednog dana što ste ostavili studije i emigrirali. Ovde ipak samo perete čaše“, rekla mi je srednjovečna Amerikanka sedeći za mojim šankom, ispijajući treći po redu „bladi meri“ i interesujući se za moj život i emigrantski put. Zaustio sam da ispričam priču ovoj gospođi koja sažaljeva moju sadašnjost. Zaustio i predomislio se. Ne vredi mi da prepričavam, ionako ne bi ništa razumela, a nemam živaca i vremena da joj objašnjavam. Odgovore na lična pitanja po pravilu izbegavam, osim ako ne procenim da je sagovornik malo inteligentniji od prosečnog američkog potrošača, ako mi po pokretima, načinu ispijanja pića, pojavi, manirima ne pruži nadu da bar ume da ubode Francusku ili Italiju na mapi. Nema puno naših u Madisonu pa je ime Srbija često nepoznato radoznalcima.

Moj život u inostranstvu

17.01.2017 u 14:58

Prestaću sanjati kad se pretvorim u prah i pepeo

Dešavalo mu se da sanja neobične sklopove reči koje njegov um nikako nije prepoznavao kao svoje. Snovi su znali biti čudni i strani, ali jasni i slikoviti i što je najneobičnije nepogrešivo ih je u sebi ponavljao čim bi ga njihov iznenadni blesak probudio. Dugo je mislio da takav sjaj ne može izbledeti do jutra a ipak je najčešće osvanjivao samo sa jakim impresijama o nekakvim snovima, pa je jednoga dana, nakon razgovora sa ženom, odlučio da ih ubuduće zapisuje, istog trena kad ga snovi probude. Tako je kraj uzglavlja na noćnom ormariću počeo da drži novu, debelu svesku sa linijama sa namerom da te rečenice čim se protegnu kroz njegov san na vreme pohvata i onako nadošle i jedre, sveže, celovite, zaokružene i uglavnom nelogične, u nju posloži i, iako sanjiv, uredno zapiše. I olovka

Moj život u inostranstvu

12.01.2017 u 12:08

Da li su Pekić, Tišma i Kiš pisali uzalud

Antićeva „Nepovratna pesma” završava se rečima: „Nemoj nikad da se vratiš”. Da li je u pravu Mika kada kaže: „Šta ti znači staro sunce, stare staze, stari prag”. Milioni pre nas su napustili sopstvena sunca, skrenuli sa svojih staza, zauvek za sobom ostavivši pragove po kojima su propuzali. Možda su im sunca postala suviše hladna ili nepodnošljivo vrela, staze zarasle u korov, pragovi oronuli. A možda su podstaknuti i vođeni unutrašnjim porivom, zovom uzavrele krvi mladosti, samo hteli da odu. Neki jesu, jer život je putovanje, stalni pokret, večiti odlazak ka dalekom, uzbuđujućem i novom, hod prema nestvarnom, let ka nemogućem, plovidba u maglovito, mračno i nepoznato. Kada su u davna vremena upitali jednog moreplovca zašto isplovljava, rizikujući potapanje i strašnu smrt u

Moj život u inostranstvu

20.07.2017 u 17:27

Pišite nam

Poštovani čitaoci, „Politika” ponovo oživljava rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje. Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, fotografije...

Moj život u inostranstvu

08.01.2017 u 14:14

Klikeri sa tavana u Ravnom Selu

U Beogradu. Prvo pozdrav Mihailu na razigranom konju, pa burek sa sirom kod Trpkovića, u Dimitrija Tucovića. Pamtim taj ukus dobro. Godinama sam svraćao i upoznao većinu članova cenjene porodice. Danas mi nešto gorči. Kako i ne bi kad je tu iza ugla u Đurićevoj i sad zgrada i stan sa pločicom na vratima sa mojim imenom i prezimenom. Bio. I nisam mogao tih sedamdeset osam koraka uzbrdo. Preko Brankovog mosta, pa što dalje i bliže mojoj vojvođanskoj mladosti. Ružni, stari tramvaj, klopara po lepim novim bulevarima. Od iskoraka Čika Jove Zmaja, pa dole do razmahnutog Miletića s obe strane Zmaj Jovine ulice po izlozima tražio sam matursku sliku sa mojim prepadnutim likom. Nisam našao dobro poznati, svetloplavi pano, sa puno vinjeta i slika zrelih, lepih devojčica i nekih balavaca, vršnjaka,

Moj život u inostranstvu

04.01.2017 u 13:03

Ljuti pirinač u šesnaest kombinacija

Put do Džakarte Putovao sam do glavnog mi grada sada sa Vladimirom Ćirjakovićem. Ja ga zovem Vlada, ali on, kao svaki čestit Čačanin, kaže da je bolje da ga zovem Vlade. Meni to čudno, pa je čovek za mene Vlada. Retki su ljudi koje sam upoznao i koji su mi brzo postali jako dobri prijatelji. Tako je nekako bilo i sa Vladom – pričali smo, zezali se, smejali kao ludi, planirali, pa na kraju nismo otišli do Istanbula. Zato smo spavali na tamošnjem aerodromu, javili se nekim ljudima preko neta i posle toliko sati (24) stigli u Džakartu. Tu su nas dočekali ljudi iz ministarstva i neki čika iz Niša koji nam je dao za džeparac desetak evra, oko 100.000 indonežanskih rupija. Smestili smo se u hotel kraj aerodroma, upoznali tu neke ljude koji su na našem programu i brzo rešili da

Moj život u inostranstvu

31.12.2016 u 14:08

Tri zime i jedno leto

U Japanu su mi govorili „iči-go, iči-e” – jedna prilika, jedan susret. U sobi određenoj za čajnu ceremoniju, te reči podsećaju na neponovljivost trenutka i jedinstvenost susreta. U sali za borilačke veštine, ista slova upozoravaju da se nikad ne zaustavljaš radi ponavljanja nekog loše urađenog zahvata. U životu povratka unazad nema, uradi svaki pokret što bolje umeš i nastavi borbu do kraja. Razmišljam o tome u avionu za Argentinu, gde me čeka moj sledeći dom. Negde usred okeana koji prelećemo plovi i brod s kontejnerom u kojem se nalazi sva moja pokretna imovina. Iseljavanje je kao skok padobranom: namestiš se na otvorena vrata aviona, odgurneš obema rukama i znaš da predomišljanja više nema. Nešto kasnije, već sam na poslu, u velikom i praznom „open-spejsu”, koji sam došao da

Moj život u inostranstvu

27.12.2016 u 17:08

Nostalgija se ne meri kilometrima

Na partiju u petak uveče, ovde na Gold Koustu, Kvinslend, Australija, slušam razgovore, o svemu i svačemu. Neko je potegao rubriku „Politike” „Moj život u inostranstvu”. Čitam redovno, priča Ron, čije je pravo ime Ranko. Jedan lepo opisuje njegov život u inostranstvu. Ubi čoveka nostalgija za domovinom. Razumem ga, nostalgija je više duša povredila nego svi ratovi zajedno. Gotovo zasuzih, žao mi čoveka. A ono, on živi u Beču. Pa, ovde je opsovao, iz Beča se može i biciklom do kuće i domovine, gde god bila, od Mure do Vardara, i završio je psovkom. Nama odavde iz Australije samo 24 sata se lomiti u avionu, plus aerodromski transferi… Idi s milim Bogom. Šta da kaže ovaj L. sa Novog Zelanda. Dalje nema. Ništa ne preleće preko. Avioni sleću i uzleću, pa nazad. Iskreno, nije mi se to

Moj život u inostranstvu

23.12.2016 u 13:33

Večno konačište u Milvoki aveniji

Pitam se, šta li pomisle mnogobrojni Amerikanci koji svakodnevno idu cestom 21-IL, poznatijom još i kao Milvoki avenija, u severnom predgrađu Čikaga, kada prođu pored ovog srpskog groblja i srpske svetinje. Shvata li iko od njih emigrantsku muku, bol, ranu i nesreću jednog malenog naroda, sudbinu prognanika i izgnanika, istorijsku veličinu svetinje i svetih grobova koji je okružuju? Emigracija, preskupa srpska reč. Emigracija, to je traženje sreće predaleko od svega što sreću doneti može. Emigracija, to su neispričani životi, to je seme koje na tuđoj zemlji niče i tu divne plodove stvara, i to su na kraju nadgrobne humke koje delove tuđinske zemlje svojom dušom zauvek otadžbini pripajaju. Pesnik Jovan

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu