Nostalgija se ne meri kilometrima

Na partiju u petak uveče, ovde na Gold Koustu, Kvinslend, Australija, slušam razgovore, o svemu i svačemu. Neko je potegao rubriku „Politike” „Moj život u inostranstvu”. Čitam redovno, priča Ron, čije je pravo ime Ranko. Jedan lepo opisuje njegov život u inostranstvu. Ubi čoveka nostalgija za domovinom.

Razumem ga, nostalgija je više duša povredila nego svi ratovi zajedno. Gotovo zasuzih, žao mi čoveka. A ono, on živi u Beču. Pa, ovde je opsovao, iz Beča se može i biciklom do kuće i domovine, gde god bila, od Mure do Vardara, i završio je psovkom.

Nama odavde iz Australije samo 24 sata se lomiti u avionu, plus aerodromski transferi… Idi s milim Bogom. Šta da kaže ovaj L. sa Novog Zelanda. Dalje nema. Ništa ne preleće preko. Avioni sleću i uzleću, pa nazad.

Iskreno, nije mi se to dopalo. Uzgred, taj L. sam ja. Kakve veze nostalgija ima skilometrima, iako nerado, umešao sam se. Meni je lepo i srećan sam gde god sam. I u Novom Sadu, Sarajevu, Beogradu, Oklandu, Brizbejnu i sad, konačno, na Gold Koustu. Uostalom, pobunio sam se, kilometri su samo statistička kategorija. Razdaljina se meri brzinom savladavanja prostora, a ne kilometrima.

                        Gold Koust - 65 kilometara najlepše peščane plaže na svetu  (Piksabej)

Onda sam čuo da bi trebalo naći neku srednju meru razdaljine, za „inostranstvo”, kada se aktivira nostalgija. Neko spasonosno viknu, Kanada! To je to. Isključio sam se, uspavljujući u ruci čašu novozelandskog belog „sovinjona blank”. Nakon toliko godina idem Tamo. Neko me prozva. Kad braniš bečke nostalgičare, zašto sam ne napišeš nešto za tu rubriku. Odlučno sam odbio.

Šta da pišem, o malterisanju i farbanju, pa da me žale. Ili o 65 kilometara najlepše peščane plaže na svetu, ovde na Gold Koustu, sa više kanala nego što Venecija i Amsterdam imaju, zajedno, sa 650.000 stanovnika i 12 miliona turista godišnje, gde bazen u dvorištu nije jedinica standarda nego potreba suptropske klime i lagodnog kupanja, od septembra do kraja maja, za one malo zimomornije, pa da me mrze, ili blaže zavide.

Ili da od 10 najotrovnijih zmija na svetu osam živi ovde, gde ja živim, u Kvinslendu, pa da izbledim i istupim oštrice zavisti. Ili, opet, da pišem kako sam bosom nogom „ugasio” otrovnog pauka redbeka.

Ništa od toga neću. Ni o galebovima koji u letu jedu hranu iz moje podignute ruke, dok sedim, kraj zapenjenog i razgalamljenog Pacifika, niti o ružnoj ptici, sa dugačkim, povijenim kljunom, sa lepim imenom ibis, koja je iz egipatske mitologije izronila i kunja kraj mene gotovo svaki dan.

Ni o mom mačku Oskaru, koji je sa mnom 12 godina, šest meseci i tri dana, i koji i posle toliko godina nije shvatio zašto se i ja ne umivam kao on, pa me svako jutro pokušava iznova podučiti, kako se to radi, prevlačeći svoj hrapavi jezik i preko moje kose, tužno me gledajući, misleći da sam, valjda, malo ometen u razvoju, iako ni ja ne verujem da je on uvek „sav svoj”.

Ne valja ništa od navedenog potezati, kao ni život u delu Australije, gde ljudi kada umru ne idu u raj. Oni tamo već žive. A vidite, meni to sve valja i odgovara, iako, niti sam dobar u biznisu niti umem s parama. Prestravili biste se kakve sam poslovne prilike propustio. Ja ne. Otišao sam, iako nisam morao, a žao mi je što ne mogu da odu oni koji žele ili moraju.

Ili da cinkarim dve vrste emigracije ovde. Prvu, grupu koja je došla odmah posle Drugog svetskog rata i uglavnom nema kredita, a ostalo im je više novca nego koraka, i drugu grupu, koja je pristigla devedesetih i koja je uglavnom u kreditima, a sa još puno koraka ispred. Niti mogu, niti žure da otplate. Moto im je da u grob neće ništa poneti. Jedino vidim i znam da ovde svi lepo i dobro žive kroz kakvo god sito standarda da prosejavate.

– A da napišeš prilog za tu rubriku, kako ti je bilo Tamo – neko predloži. Ni to ne ide. Rubrika se zove, čisto i jasno: „Moj život u inostranstvu”.

Pročitao sam više priloga te cenjene rubrike. Ljudi lepo pišu o svom životu u inostranstvu, a mene nagovaraju da napišem prilog o boravku tamo – promašeno.

– Ha – skoči čika Radivoje, koga ovde zovu mudri. – Vidiš tvoj boravak u Srbiji je de jure boravak u inostranstvu. Čije državljanstvo imaš?

– Novozelandsko, kao i pasoš.

– A živiš stalno u Australiji.

– Da.

– Ti si iz Bosne.

– Tamo sam rođen.

– A ideš u Vojvodinu.

– Da, tamo sam odrastao.

– Ima li kod tebe išta normalno?

– Ima, njegov mačak, Oskar, neko dobaci.

Čika Radivoje prekide lokalne šaljivdžije, tražeći ozbiljnost.

– Eto vidiš. Ti si tamo, službeno, stranac, i kao takav ćeš se morati prvi dan boravka prijaviti u policiji. Pa da nešto i pokušam napisati, ako ne objave, bar ću tako duže pamtiti boravak u starom zavičaju.

                        Kvinslend - predeli sa blagom klimom    (Piksabej)

Puno toga treba uraditi pre polaska. Prvo, moram naći nekoga da me zameni na poslu. Tako je lakše za hotelski kompleks, a za mene sigurnije da će mi to mesto biti vraćeno. Momentalno mi sinu: Trajče, Makedonac. Znamo se još iz Oklanda. Građevinski inženjer. Kao i svi Makedonci ovde, dobro situiran. Supruga Zonka i dva sina, Marjan i Tome. Za vikend: petak, subota i nedelja po celu noć vozi taksi. Kad se god sretnemo, obradujemo se jedan drugom kao najrođeniji. Tako je bilo i sad, u njihovom golemom apartmanu, između Majamija i Palm biča, ovde na Gold Koustu.

– Kraj toliko poslova još i taksi, Trajče?

– Smetki, prijatelju moj, smetki! Šta li mu je sad to, pokušavam da odgonetnem značenje te makedonske reči? Ne uspevam, ali sam bio siguran da je neka muka, koju treba zatrpati dodatnom zaradom. O poslu zbog kojeg sam došao, manje od dva minuta. Hoće, može, mogu mirno spavati.

Ma znao sam da mogu mirno spavati Trajče, zato sam i došao do tebe, hvala ti, prijatelju. Zonka ode da spremi zakusku, dok mi dotrajemo aperitiv i druge priče. Trajče mi reče da on osam godina nije bio u svojoj Strumici i da ne namerava više na tu stranu. Snaha, Latinoamerikanka iz Čikaga, udata, ovde u Australiji za starijeg sina, Tometa, unuk Jani. Puno srce radosti, glava obaveza, a ruke posla. Tamo više ne idem...

Gotovo je... Nisam ga dalje slušao. Trajče, taksista, iz Strumice, dva sina, pa da, to je to. Tih dana sam skinuo sa „Jutjuba” Balaševićevu pesmu „Sedam osmina”, o susretu u Njujorku, sa taksistom koji je, gle slučajnosti, iz Strumice i ima dva sina. Ne znam da li je pesnik stvarno naleteo na taksistu iz Strumice, ili je to njegova, pesnička imaginacija, ali ispred mene je sedeo taksista, pravi Strumičanin, koji stvarno ima dva sina. Potegoh mobilni, pružih Trajčetu. Poslušaj. Dok krenu uvodna muzika, rekoh mu za čudnu podudarnost. Stavio je mobilni na uho, iako sam i ja čuo pesmu.

Bez emocija, grimase, grča, kao da sluša vremensku prognozu za večito topli Kvinslend. A onda, oko polovine pesme: „Vidiš, sinovi moji Vangel i Blaže, dohvate globus, Strumicu traže. A kako prstić na Balkan stave pokriju barem tri države. I tako krenu.”

Trajče je prvo malo krivio glavu, kao violinist, tražeći najbolju poziciju, pa zirkao prema kuhinji, gde je Zonka poslovala. Spusti glavu, kao da malo uroni u debelu kožnu fotelju, protrese se i grunuše suze niz lice mog makedonskog prijatelja Trajčeta iz Strumice, taksiste, koji je imao dva sina, kao i onaj iz pesme. Tiho, gotovo u sebi opsovah. Pa ovaj stvarno plače. Kraj pesme. Trajče

obema rukama otre ostatke suza, duboko i glasno uzdahnu, da se zaljuljao luster iznad naših glava, i nastavi.

– I, kao što sam ti rekao, ja tamo sebe više ne vidim i tamo više ne idem.

– Znam Trajče. I ja sam nešto proredio. Ne znam kada ću sledeći put.

Makedonci jesu vredni, ali su Makedonke još više, a da im tek đakonije probate. U odlasku, zadovoljan, farovima nanišanih pomrčinu mog predgrađa.

L. Kovačić, Gold Koust, Kvinslend, Australija,