Носталгија се не мери километрима

На партију у петак увече, овде на Голд Коусту, Квинсленд, Аустралија, слушам разговоре, о свему и свачему. Неко је потегао рубрику „Политике” „Мој живот у иностранству”. Читам редовно, прича Рон, чије је право име Ранко. Један лепо описује његов живот у иностранству. Уби човека носталгија за домовином.

Разумем га, носталгија је више душа повредила него сви ратови заједно. Готово засузих, жао ми човека. А оно, он живи у Бечу. Па, овде је опсовао, из Беча се може и бициклом до куће и домовине, где год била, од Муре до Вардара, и завршио је псовком.

Нама одавде из Аустралије само 24 сата се ломити у авиону, плус аеродромски трансфери… Иди с милим Богом. Шта да каже овај Л. са Новог Зеланда. Даље нема. Ништа не прелеће преко. Авиони слећу и узлећу, па назад.

Искрено, није ми се то допало. Узгред, тај Л. сам ја. Какве везе носталгија има скилометрима, иако нерадо, умешао сам се. Мени је лепо и срећан сам где год сам. И у Новом Саду, Сарајеву, Београду, Окланду, Бризбејну и сад, коначно, на Голд Коусту. Уосталом, побунио сам се, километри су само статистичка категорија. Раздаљина се мери брзином савладавања простора, а не километрима.

                        Голд Коуст - 65 километара најлепше пешчане плаже на свету  (Пиксабеј)

Онда сам чуо да би требало наћи неку средњу меру раздаљине, за „иностранство”, када се активира носталгија. Неко спасоносно викну, Канада! То је то. Искључио сам се, успављујући у руци чашу новозеландског белог „совињона бланк”. Након толико година идем Тамо. Неко ме прозва. Кад браниш бечке носталгичаре, зашто сам не напишеш нешто за ту рубрику. Одлучно сам одбио.

Шта да пишем, о малтерисању и фарбању, па да ме жале. Или о 65 километара најлепше пешчане плаже на свету, овде на Голд Коусту, са више канала него што Венеција и Амстердам имају, заједно, са 650.000 становника и 12 милиона туриста годишње, где базен у дворишту није јединица стандарда него потреба суптропске климе и лагодног купања, од септембра до краја маја, за оне мало зимоморније, па да ме мрзе, или блаже завиде.

Или да од 10 најотровнијих змија на свету осам живи овде, где ја живим, у Квинсленду, па да избледим и иступим оштрице зависти. Или, опет, да пишем како сам босом ногом „угасио” отровног паука редбека.

Ништа од тога нећу. Ни о галебовима који у лету једу храну из моје подигнуте руке, док седим, крај запењеног и разгаламљеног Пацифика, нити о ружној птици, са дугачким, повијеним кљуном, са лепим именом ибис, која је из египатске митологије изронила и куња крај мене готово сваки дан.

Ни о мом мачку Оскару, који је са мном 12 година, шест месеци и три дана, и који и после толико година није схватио зашто се и ја не умивам као он, па ме свако јутро покушава изнова подучити, како се то ради, превлачећи свој храпави језик и преко моје косе, тужно ме гледајући, мислећи да сам, ваљда, мало ометен у развоју, иако ни ја не верујем да је он увек „сав свој”.

Не ваља ништа од наведеног потезати, као ни живот у делу Аустралије, где људи када умру не иду у рај. Они тамо већ живе. А видите, мени то све ваља и одговара, иако, нити сам добар у бизнису нити умем с парама. Престравили бисте се какве сам пословне прилике пропустио. Ја не. Отишао сам, иако нисам морао, а жао ми је што не могу да оду они који желе или морају.

Или да цинкарим две врсте емиграције овде. Прву, групу која је дошла одмах после Другог светског рата и углавном нема кредита, а остало им је више новца него корака, и другу групу, која је пристигла деведесетих и која је углавном у кредитима, а са још пуно корака испред. Нити могу, нити журе да отплате. Мото им је да у гроб неће ништа понети. Једино видим и знам да овде сви лепо и добро живе кроз какво год сито стандарда да просејавате.

– А да напишеш прилог за ту рубрику, како ти је било Тамо – неко предложи. Ни то не иде. Рубрика се зове, чисто и јасно: „Мој живот у иностранству”.

Прочитао сам више прилога те цењене рубрике. Људи лепо пишу о свом животу у иностранству, а мене наговарају да напишем прилог о боравку тамо – промашено.

– Ха – скочи чика Радивоје, кога овде зову мудри. – Видиш твој боравак у Србији је де јуре боравак у иностранству. Чије држављанство имаш?

– Новозеландско, као и пасош.

– А живиш стално у Аустралији.

– Да.

– Ти си из Босне.

– Тамо сам рођен.

– А идеш у Војводину.

– Да, тамо сам одрастао.

– Има ли код тебе ишта нормално?

– Има, његов мачак, Оскар, неко добаци.

Чика Радивоје прекиде локалне шаљивџије, тражећи озбиљност.

– Ето видиш. Ти си тамо, службено, странац, и као такав ћеш се морати први дан боравка пријавити у полицији. Па да нешто и покушам написати, ако не објаве, бар ћу тако дуже памтити боравак у старом завичају.

                        Квинсленд - предели са благом климом    (Пиксабеј)

Пуно тога треба урадити пре поласка. Прво, морам наћи некога да ме замени на послу. Тако је лакше за хотелски комплекс, а за мене сигурније да ће ми то место бити враћено. Моментално ми сину: Трајче, Македонац. Знамо се још из Окланда. Грађевински инжењер. Као и сви Македонци овде, добро ситуиран. Супруга Зонка и два сина, Марјан и Томе. За викенд: петак, субота и недеља по целу ноћ вози такси. Кад се год сретнемо, обрадујемо се један другом као најрођенији. Тако је било и сад, у њиховом големом апартману, између Мајамија и Палм бича, овде на Голд Коусту.

– Крај толико послова још и такси, Трајче?

– Сметки, пријатељу мој, сметки! Шта ли му је сад то, покушавам да одгонетнем значење те македонске речи? Не успевам, али сам био сигуран да је нека мука, коју треба затрпати додатном зарадом. О послу због којег сам дошао, мање од два минута. Хоће, може, могу мирно спавати.

Ма знао сам да могу мирно спавати Трајче, зато сам и дошао до тебе, хвала ти, пријатељу. Зонка оде да спреми закуску, док ми дотрајемо аперитив и друге приче. Трајче ми рече да он осам година није био у својој Струмици и да не намерава више на ту страну. Снаха, Латиноамериканка из Чикага, удата, овде у Аустралији за старијег сина, Томета, унук Јани. Пуно срце радости, глава обавеза, а руке посла. Тамо више не идем...

Готово је... Нисам га даље слушао. Трајче, таксиста, из Струмице, два сина, па да, то је то. Тих дана сам скинуо са „Јутјуба” Балашевићеву песму „Седам осмина”, о сусрету у Њујорку, са таксистом који је, гле случајности, из Струмице и има два сина. Не знам да ли је песник стварно налетео на таксисту из Струмице, или је то његова, песничка имагинација, али испред мене је седео таксиста, прави Струмичанин, који стварно има два сина. Потегох мобилни, пружих Трајчету. Послушај. Док крену уводна музика, рекох му за чудну подударност. Ставио је мобилни на ухо, иако сам и ја чуо песму.

Без емоција, гримасе, грча, као да слуша временску прогнозу за вечито топли Квинсленд. А онда, око половине песме: „Видиш, синови моји Вангел и Блаже, дохвате глобус, Струмицу траже. А како прстић на Балкан ставе покрију барем три државе. И тако крену.”

Трајче је прво мало кривио главу, као виолинист, тражећи најбољу позицију, па зиркао према кухињи, где је Зонка пословала. Спусти главу, као да мало урони у дебелу кожну фотељу, протресе се и грунуше сузе низ лице мог македонског пријатеља Трајчета из Струмице, таксисте, који је имао два сина, као и онај из песме. Тихо, готово у себи опсовах. Па овај стварно плаче. Крај песме. Трајче

обема рукама отре остатке суза, дубоко и гласно уздахну, да се заљуљао лустер изнад наших глава, и настави.

– И, као што сам ти рекао, ја тамо себе више не видим и тамо више не идем.

– Знам Трајче. И ја сам нешто проредио. Не знам када ћу следећи пут.

Македонци јесу вредни, али су Македонке још више, а да им тек ђаконије пробате. У одласку, задовољан, фаровима нанишаних помрчину мог предграђа.

Л. Ковачић, Голд Коуст, Квинсленд, Аустралија,