Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.95	103.57	103.26
126.99	127.76	127.38

27.01.2017 у 11:49

Кад љубав исцури на песку Персијског залива

„Не могу да верујем, добила сам позив за први интервју.“ Знао сам да ће добити посао оног јутра када је ушла у собу и питала ме како изгледа. У очима јој се видео сјај и одлучност. Жеља. Када човек има тај поглед – може све! А она је желела да оде у иностранство. Видео сам тог јутра све оно што се дешавало у наредне две године – видео сам како се опраштамо, како покушавамо да одржимо везу на даљину. Видео сам је како долази и одлази на сваких неколико месеци. Видео сам да ћу и сам отићи тамо. И да ћу се вратити. Видео сам како се удаљавамо, како постаје неко други. Видео сам крај наше љубави. Видео сам како ми десет година истиче из руку као фини бели песак са обала Персијског залива где је отишла. Да ради, шта? Није битно. „Како изгледам?“ питала је. „Одлично“, рекао сам и

Мој живот у иностранству

22.01.2017 у 15:04

Непоткупљива професорка Н.

„Можда ће вам ипак бити жао једног дана што сте оставили студије и емигрирали. Овде ипак само перете чаше“, рекла ми је средњовечна Американка седећи за мојим шанком, испијајући трећи по реду „блади мери“ и интересујући се за мој живот и емигрантски пут. Заустио сам да испричам причу овој госпођи која сажаљева моју садашњост. Заустио и предомислио се. Не вреди ми да препричавам, ионако не би ништа разумела, а немам живаца и времена да јој објашњавам. Одговоре на лична питања по правилу избегавам, осим ако не проценим да је саговорник мало интелигентнији од просечног америчког потрошача, ако ми по покретима, начину испијања пића, појави, манирима не пружи наду да бар уме да убоде Француску или Италију на мапи. Нема пуно наших у Мадисону па је име Србија често непознато радозналцима.

Мој живот у иностранству

17.01.2017 у 14:58

Престаћу сањати кад се претворим у прах и пепео

Дешавало му се да сања необичне склопове речи које његов ум никако није препознавао као своје. Снови су знали бити чудни и страни, али јасни и сликовити и што је најнеобичније непогрешиво их је у себи понављао чим би га њихов изненадни блесак пробудио. Дуго је мислио да такав сјај не може избледети до јутра а ипак је најчешће освањивао само са јаким импресијама о некаквим сновима, па је једнога дана, након разговора са женом, одлучио да их убудуће записује, истог трена кад га снови пробуде. Тако је крај узглавља на ноћном ормарићу почео да држи нову, дебелу свеску са линијама са намером да те реченице чим се протегну кроз његов сан на време похвата и онако надошле и једре, свеже, целовите, заокружене и углавном нелогичне, у њу посложи и, иако сањив, уредно запише. И оловка намењена тој

Мој живот у иностранству

12.01.2017 у 12:08

Да ли су Пекић, Тишма и Киш писали узалуд

Антићева „Неповратна песма” завршава се речима: „Немој никад да се вратиш”. Да ли је у праву Мика када каже: „Шта ти значи старо сунце, старе стазе, стари праг”. Милиони пре нас су напустили сопствена сунца, скренули са својих стаза, заувек за собом оставивши прагове по којима су пропузали. Можда су им сунца постала сувише хладна или неподношљиво врела, стазе зарасле у коров, прагови оронули. А можда су подстакнути и вођени унутрашњим поривом, зовом узавреле крви младости, само хтели да оду. Неки јесу, јер живот је путовање, стални покрет, вечити одлазак ка далеком, узбуђујућем и новом, ход према нестварном, лет ка немогућем, пловидба у магловито, мрачно и непознато. Када су у давна времена упитали једног морепловца зашто испловљава, ризикујући потапање и страшну смрт у

Мој живот у иностранству

20.07.2017 у 17:27

Пишите нам

Поштовани читаоци, „Политика” поново оживљава рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље. Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, фотографије...

Мој живот у иностранству

08.01.2017 у 14:14

Кликери са тавана у Равном Селу

У Београду. Прво поздрав Михаилу на разиграном коњу, па бурек са сиром код Трпковића, у Димитрија Туцовића. Памтим тај укус добро. Годинама сам свраћао и упознао већину чланова цењене породице. Данас ми нешто горчи. Како и не би кад је ту иза угла у Ђурићевој и сад зграда и стан са плочицом на вратима са мојим именом и презименом. Био. И нисам могао тих седамдесет осам корака узбрдо. Преко Бранковог моста, па што даље и ближе мојој војвођанској младости. Ружни, стари трамвај, клопара по лепим новим булеварима. Од искорака Чика Јове Змаја, па доле до размахнутог Милетића с обе стране Змај Јовине улице по излозима тражио сам матурску слику са мојим препаднутим ликом. Нисам нашао добро познати, светлоплави пано, са пуно вињета и слика зрелих, лепих девојчица и неких балаваца, вршњака,

Мој живот у иностранству

04.01.2017 у 13:03

Љути пиринач у шеснаест комбинација

Пут до Џакарте Путовао сам до главног ми града сада са Владимиром Ћирјаковићем. Ја га зовем Влада, али он, као сваки честит Чачанин, каже да је боље да га зовем Владе. Мени то чудно, па је човек за мене Влада. Ретки су људи које сам упознао и који су ми брзо постали јако добри пријатељи. Тако је некако било и са Владом – причали смо, зезали се, смејали као луди, планирали, па на крају нисмо отишли до Истанбула. Зато смо спавали на тамошњем аеродрому, јавили се неким људима преко нета и после толико сати (24) стигли у Џакарту. Ту су нас дочекали људи из министарства и неки чика из Ниша који нам је дао за џепарац десетак евра, око 100.000 индонежанских рупија. Сместили смо се у хотел крај аеродрома, упознали ту неке људе који су на нашем програму и брзо решили да одемо до

Мој живот у иностранству

31.12.2016 у 14:08

Три зиме и једно лето

У Јапану су ми говорили „ичи-го, ичи-е” – једна прилика, један сусрет. У соби одређеној за чајну церемонију, те речи подсећају на непоновљивост тренутка и јединственост сусрета. У сали за борилачке вештине, иста слова упозоравају да се никад не заустављаш ради понављања неког лоше урађеног захвата. У животу повратка уназад нема, уради сваки покрет што боље умеш и настави борбу до краја. Размишљам о томе у авиону за Аргентину, где ме чека мој следећи дом. Негде усред океана који прелећемо плови и брод с контејнером у којем се налази сва моја покретна имовина. Исељавање је као скок падобраном: наместиш се на отворена врата авиона, одгурнеш обема рукама и знаш да предомишљања више нема. Нешто касније, већ сам на послу, у великом и празном „опен-спејсу”, који сам дошао да напуним, на

Мој живот у иностранству

27.12.2016 у 17:08

Носталгија се не мери километрима

На партију у петак увече, овде на Голд Коусту, Квинсленд, Аустралија, слушам разговоре, о свему и свачему. Неко је потегао рубрику „Политике” „Мој живот у иностранству”. Читам редовно, прича Рон, чије је право име Ранко. Један лепо описује његов живот у иностранству. Уби човека носталгија за домовином. Разумем га, носталгија је више душа повредила него сви ратови заједно. Готово засузих, жао ми човека. А оно, он живи у Бечу. Па, овде је опсовао, из Беча се може и бициклом до куће и домовине, где год била, од Муре до Вардара, и завршио је псовком. Нама одавде из Аустралије само 24 сата се ломити у авиону, плус аеродромски трансфери… Иди с милим Богом. Шта да каже овај Л. са Новог Зеланда. Даље нема. Ништа не прелеће преко. Авиони слећу и узлећу, па назад. Искрено, није ми се то

Мој живот у иностранству

23.12.2016 у 13:33

Вечно коначиште у Милвоки авенији

Питам се, шта ли помисле многобројни Американци који свакодневно иду цестом 21-IL, познатијом још и као Милвоки авенија, у северном предграђу Чикага, када прођу поред овог српског гробља и српске светиње. Схвата ли ико од њих емигрантску муку, бол, рану и несрећу једног маленог народа, судбину прогнаника и изгнаника, историјску величину светиње и светих гробова који је окружују? Емиграција, прескупа српска реч. Емиграција, то је тражење среће предалеко од свега што срећу донети може. Емиграција, то су неиспричани животи, то је семе које на туђој земљи ниче и ту дивне плодове ствара, и то су на крају надгробне хумке које делове туђинске земље својом душом заувек отаџбини припајају. Песник Јован

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству