Три зиме и једно лето

У Јапану су ми говорили „ичи-го, ичи-е” – једна прилика, један сусрет. У соби одређеној за чајну церемонију, те речи подсећају на непоновљивост тренутка и јединственост сусрета. У сали за борилачке вештине, иста слова упозоравају да се никад не заустављаш ради понављања неког лоше урађеног захвата. У животу повратка уназад нема, уради сваки покрет што боље умеш и настави борбу до краја.

Размишљам о томе у авиону за Аргентину, где ме чека мој следећи дом. Негде усред океана који прелећемо плови и брод с контејнером у којем се налази сва моја покретна имовина. Исељавање је као скок падобраном: наместиш се на отворена врата авиона, одгурнеш обема рукама и знаш да предомишљања више нема.

Нешто касније, већ сам на послу, у великом и празном „опен-спејсу”, који сам дошао да напуним, на деветнаестом спрату пословне зграде у микроцентру Буенос Ајреса. Преко рамена голобрадог фискалног саветника гледам кровове велеграда, а преко њих Рио Плату „сребрену реку”, која и није сребрена већ боје блата. „Рио Блата“ – шала је коју овде нико не разуме.

Отмена професорка шпанског, после неколико размењених реченица, одлучује да ми граматички дрил више није неопходан и с видним олакшањем враћа вежбанке у торбу. Радићемо по Борхесу, тангу и аргентинском стрипу – историјети. Већ од првог часа ту је и Кортасар: „Још увек има времена да се замисли било шта, да се поверује да ћеш се појавити у сваком тренутку, па чак и да се поверује да ме тражиш.”

Спасавајући се од вишка емоција, сетих се Кавабате, аутора „Снежне земље”, чије су прве реченице знали напамет сви моји јапански другови. Потпуно у духу тамошње естетике минимализма и непретеривања, Кавабата је хтео да напише роман на длану руке. Учини ми се да је овом, Кортасару, то и успело.

                        Марина у Буенос Ајресу

У холу „Континентала 725“, наилазим на пријатељицу из давних студентских дана. Откуд ти? Послом. Колико остајеш? Две-три године. После десетак секунди оклевања, реагује искрено: Шта им скриви да ти дају три године, овде? Она долази послом из Лондона, на дан-два. Баш добро што смо се срели, хтела би да види танго, али не неки спектакл за туристе, него праву, локалну милонгу.

Исто вече у Палерму за предјело делимо проволету – кришку прженог сира проволоне, па онда мохиљас на жару – телећа грудна жлезда тимус, која код одраслих животиња и не постоји, а као главно јело сочну говедину с роштиља која се може резати и кашиком.

Не без напора, настављамо конверзацију од пре четврт века. Нервира је конобар с „манифестно провокативним непознавањем енглеског“, па и одлични Малбек Лагард одједном удара у главу! Истина, то вино не оскудева у танину, али хеј, зар не осећаш дах ванилије, сенку тамне чоколаде, шум андског ветра под којим су се јежили чокоти лозе? Гледа ме с неверицом.

У велику и славну милонгу Ла Вирута, стижемо око два ујутро, таман да се уверимо да је танго заиста оно што су нам рекли – ходање усклађено с музиком. Међу паровима који у заносу исписују виртуелну елипсу подијума, има и странаца, али нису обични туристи. Долазе из целог света, да уче, гледају и плешу. Њима је танго постао средиште живота, па раде у својој земљи, звала се она Француска или Јапан, само док не накупе довољно новца за сезону-две танга у Буенос Ајресу.

                        Највећи цвет у Аргентини

Сутрадан, по повратку на посао, професорки причам како ми је таксиста током целе вожње рецитовао Сирана де Бержака – на шпанском и француском! Она ми објашњава да је после избијање велике кризе с почетка миленијума неки отпуштени професор универзитета могао у најбољем случају да од отпремнине купи ауто и пређе у таксисте.

Катаклизми је претходила апотеоза. Мењао се долар за песо, по фиксном и нереалном курсу који је самоубилачки наметала држава, па онда на провод и у куповину до Флориде. У Мајамију су тада Аргентинце звали „ даме-дос” (дај ми два), јер су све куповали у дупло.

Спретни финансијски мешетари имали су још и више успеха – држава им је за свеже одштампане пезосе у бесцење продавала тек посуђене доларе, који су онда бестрага нестајали у иностранству, све до тренутка, кад та пребогата земља више није имала ни за камате. Почела је „corrida bancaria” – банкарска стрка. У држави која комотно може да храни цели свет, међу најсиромашнијима појавила се и глад.

Лична сведочанства су важна, али она уметничка увек иду корак даље. Ако вам се пружи прилика, погледајте филм „Pizza Birra Faso”, где се уз горки хумор своде рачуни једне епохе, пред велику буру. Ми смо једина земља, која је из првог прешла у трећи свет – коментарише тамошњи пријатељ.

У Буенос Ајрес сам се доселио после једне ледене јесени и зиме у Варшави, таман на почетак јужноамеричке јесени, па зиме. Већ после следеће тамошње зиме, вратио сам се у Европу на још по једну јесен и зиму. Све у свему, преживео сам период од десет годишњих доба, са само једним летом! 

„Већ знам, тешко је, јако је тешко сусрести се”, јављао ми се Кортасар у повратку, не прецизирајући да ли се ради о сусрету с другим људима, с другом цивилизацијом или са самим собом. То остаје да се види.

Н. Ерцеговац