Вечно коначиште у Милвоки авенији

Питам се, шта ли помисле многобројни Американци који свакодневно иду цестом 21-IL, познатијом још и као Милвоки авенија, у северном предграђу Чикага, када прођу поред овог српског гробља и српске светиње. Схвата ли ико од њих емигрантску муку, бол, рану и несрећу једног маленог народа, судбину прогнаника и изгнаника, историјску величину светиње и светих гробова који је окружују?

Емиграција, прескупа српска реч. Емиграција, то је тражење среће предалеко од свега што срећу донети може. Емиграција, то су неиспричани животи, то је семе које на туђој земљи ниче и ту дивне плодове ствара, и то су на крају надгробне хумке које делове туђинске земље својом душом заувек отаџбини припајају.

                       Песник Јован Дучић био је сахрањен у Либертивилу.

Манастир Светога Саве у Либертивилу, у америчкој држави Илиноис, само је једна од многобројних српских светиња које су Срби, вођени својим несрећама и само њима намењеним Божјим промислом, далеко у емиграцији изградили, себи на корист, странцима на дивљење, а српском имену на част и славу.

Манастирски комплекс одише миром у сунчано новембарско поподне. Белу црквену зграду обасјава зубато јесење сунце, а свуда около беле цркве међу надгробним споменицима влада мир. А страном путнику пролазнику мало шта указује на то да се на овом месту налазе неки од најзначајнијих гробова српског народа.

У самој цркви, на десној страни испред олтара, лежи гроб Мардарија Ускоковића, првог српског епископа у Америци. И управо је епископ Мардарије, уз несебичну финансијску помоћ Михајла Пупина али и уз прилоге и одрицања многобројних верника у емиграцији који су за изградњу српских цркава и задужбина неретко од уста одвајали, изградио овај манастир. А изградио га је баш у невреме, у току велике светске кризе двадесетих и тридесетих година прошлога века, па је тако и настала изрека Срба у емиграцији, „цркву гради, умире од глади”.

     Гроб Милана Гавриловића, дипломате и политичара, предратног директора Политике

Насупрот њему, на левој страни олтара, до преношења костију на Опленац, био је сахрањен српски краљ Петар II Карађорђевић. Прогнани српски монарх, имајући пред крај живота и породичних неприлика, прелази из Француске у Америку, живи и умире међу српским емигрантима и бива сахрањен у овој светињи. Сахрани је поред око 25.000 Срба присуствовало и око 400 америчких пилота спасених од стране Дражиних четника током Другог светског рата.

Одмах око цркве, ту су један до другог и гробови српских епископа. До преношења моштију у родне Лелиће 1991. године, ту је лежало тело светог владике Николаја Велимировића. А ту до његовог налазе се и гробови још тројице српских епископа, Христофора Ковачевића, Фирмилијана Оцокољића и Дионисија Миливојевића због чијег ће рашчињавања настати највећа подела Срба у емиграцији и привремени раскол у Српској православној цркви.

Испод споменика који красе стихови из песме „Повратак”, до преноса костију у родно Требиње 2000. године почивао је и велики српски песник и дипломата Јован Дучић.

Ту је сахрањен и Константин Фотић, официр, дипломата, посланик Краљевине Југославије у Друштву народа и први амбасадор Краљевине Југославије у Сједињеним Америчким Државама. Поред њега лежи и Милан Гавриловић, министар у влади Слободана Јовановића,  дипломата, посланик Краљевине Југославије у СССР-у, и шеф некадашње Земљорадничке странке и дугогодишњи главни уредник  „Политике”.

Међу многобројним српским гробовима налази се и хумка Драгише Кашиковића, витеза, вође, ума и брилијантног пера српске емиграције, једног од оснивача Српског ослободилачког покрета „Отаџбина”, уредника часописа „Слобода”, новинара и публицисте, борца за српство, кога је 1977. године у Чикагу убила тадашња југословенска Удба са чак шездесет три убода ножем. Нису поштедели ни његову кћерку Иванку. Дете су убили са педесет и четири убода.

                       Споменик Дражи Михаиловићу у Либертивилу

Сахрањени су ту и многи други Срби, попут генерала Милана Цвјетићанина, Мирослава Костића, Илије Брашића и Светомира Савића. Али ту је и више од 2.000 гробова добротвора који овде почивају а чијим су прилозима саграђене ова и друге српске светиње у дијаспори. На част, понос и славу српског имена.

У оквиру манастирског комплекса налази се и Спомен-парк српских великана са три велике спомен-бисте посвећене ђенералу Драгољубу Михаиловићу и четничким војводама Павлу Ђуришићу и Момчилу Ђујићу.

Једно је сигурно. Ово свето место не заузима у српском сећању и предању ни приближно место место које му по важности припада. А оно је ту да сведочи о много чему а понајвише о српској судбини прожетој исељавањима и поделама и српској несрећи узрокованој пречестим свађама и сукобима.

Можда би кратак текст о српским исељавањима и српским светињама у дијаспори требало уврстити у историјске читанке. А можда би и над тим грешкама које нам светиње препричавају требало да се замислимо и почнемо једном засвагда да извлачимо поуке.