Кликери са тавана у Равном Селу

У Београду. Прво поздрав Михаилу на разиграном коњу, па бурек са сиром код Трпковића, у Димитрија Туцовића. Памтим тај укус добро. Годинама сам свраћао и упознао већину чланова цењене породице. Данас ми нешто горчи. Како и не би кад је ту иза угла у Ђурићевој и сад зграда и стан са плочицом на вратима са мојим именом и презименом. Био.

И нисам могао тих седамдесет осам корака узбрдо. Преко Бранковог моста, па што даље и ближе мојој војвођанској младости. Ружни, стари трамвај, клопара по лепим новим булеварима.

Од искорака Чика Јове Змаја, па доле до размахнутог Милетића с обе стране Змај Јовине улице по излозима тражио сам матурску слику са мојим препаднутим ликом. Нисам нашао добро познати, светлоплави пано, са пуно вињета и слика зрелих, лепих девојчица и неких балаваца, вршњака, тих истих лепотица, матураната Гимназије „Ј. Ј. Змај”, школске 1972/1973. ни у једном излогу и, што је

горе, ни многе излоге нисам нашао. Као да смо стварно ушли у године када је већ све било, све дотрајало и нестаје.

А сад ка северу Бачке, да Звонку, и животу у инат оповргнем да: „Нећу више ићи на ту страну.” Ето, баш хоћу.

У Сомбору најшири булевари. Шири и лепши од Невског проспекта, Кнез Михаилове, Змај Јовине и некадашње Васе Мискина у Сарајеву. Све зелено, а боје и барок кипе на све стране. Сто деведесет километара путева и 191 км дрвореда. Још једном да видим бођош, иако од његове широке крошње не видим небо.

Сео сам на клупу до бронзаног Лазе. Обојица пребацили руку преко клупе. Он леву, ја десну. Не диже главу са књиге, коју је у крилу придржавао десном руком и

отвореном страницом са, кажу, најлепшом песмом написаном на језику који најбоље разумем: „Санта Марија дела салуте”.

Као да чух Лазине речи: „Шта се то толико, суштаствено променило у твом погледу?”

– Свашта, мој имењаче – промрмљах.

И нисам му рекао да обилазим око мог Равног Села, около. Журим му, а све ме страх му доћи, па около. Банућу са западне стране, од Деспотова, па до центра мог света и срца – Равног Села. Прво преко Јегричке у онај други део села, Старе Шове, до заједничког гробља. Нарамак свећа. Добар део фамилије, комшија, пријатеља, познаника, све их налазим. У селу препознајем куће, од људи никога, а журим, чека ме Јегричка, једина аутохтона војвођанска река и симбол наше младости. Нисам морао журити, она успорила, нешто утањила и утихнула, као да је и њој дојадило тећи без нас, равноселских клинаца. Дуго сам обилазио око топола.

Прегледао сам сва урезана срца. Па се опет враћао више пута. Никако нисам могао наћи оно које сам урезао 1966. године, због Радице Кузмановски када сам открио да уз нас дечаке постоје и девојчице.

У среду се окупило старо друштво из детињства, и то само из две улице. Као онда, када смо без позива, плана и циља излетали из дворишта. Брана бану из Торонта, Радован из Њујорка, Сава из Крчедина, Душан и Остоја из Новог Сада, Миле из Зрењанина, ја из Аустралије, Милан из суседне улице, Жарко и Љубо преко пута из комшилука. Бора је био добар домаћин, као онда, у детињству када би увек стао испред нас. Почели смо с комплиментима.

– Ала си остарио.

– А да ти видиш себе.

Чика Цвијо, Борин осамдесеттрогогодишњи отац, сенка некадашњег. Старачки и стасом и гласом.

Окрену ми се и тихо, заверенички шапну: „Остарило се, добро. Да ми је да још једном чујем кликтај јастреба изнад моје Горице, у Јању у Босни, па да се и ја упутим, горе, за твојим Миланом.”

Било је и пића и јела и тамбураша, а Жарко је, у духу репутације најбољег кликераша, скокнуо и из куће донео малу врећу од цираде. Била је науљена, као торба оца Милорада, после обиласка парохије и парохијана. Пред нас је изручио две прегршти кликера. Рекао је да то на тавану чува 40 и више година.

– Чувао сам – рече – јер сам знао да ћемо се окупити. Све ово су ваши кликери. Изаберите по пет и да оперете образ.

Зачас смо на улици, као што смо то радили у детињству, ископали рошу и почели. Наша клиначка цика је оживела пусту улицу. Изрони и оживи заборављена фама о нама равноселским клинцима. Надалеко је било познато да смо ми прво научили да играмо кликера, возимо бицикл и пливамо па смо тек онда проходали. Да, да, баш тим редоследом, не морате веровати.

Питајте Лазу Ристовског, из истог смо села. Поново је Жарко почео да побеђује и носи кликере. Један, стакленац, светлоплави, са нешто тамнијим овалним линијама, укруг, сакрио сам, да бар нешто од свог понесем у Аустралију.

Жарко ће нам ионако све „однети”, јер се ни онда није могао победити, а поготово не данас. Залегали смо, бацали се, кривили и нишанили с кука окидали, као Вајат Ерп. Уживели смо се у игру и помало се и свађали и гурали, падали устајали, прескакали једни друге. Неко носи, неко преступи, све док Жарков унук није

стао на рупу, и викнуо: „Деда, пишки ми се.”

Као да смо се пробудили из неког бунила, колективне хипнозе и шокирани, изненада поново остарили. Устајали смо споро, болно, слушајући крцкање неподмазаних зглобова и тешко, сипљиво дисање већине нас. Сава је онако пренеражен, држећи се за болна крста, тихо простењао:

– Е, ј… га.

Радован није могао устати без помоћи, а до малопре је ђипао и залегао на све стане.

Преко пута, с друге стране улице, на клупи су седели неки наши вршњаци, већ добро матори, гледали у нас и крстили се.

Ноћу сам, премеравајући сваку болну кошчицу, дуго и тихо цвилео, као Душанов Лолика, тек одвојен од мајке, стежући зубима танки памучни прекривач. Брижна супруга ме пита, да се ви нисте тукли у Равном Селу, или си можда испао из камиона. Не, само смо играли кликера, као некад.

У Војводини су ме сачекале раширене руке бројне фамилије, али и раширени планови и спискови жеља, шта ми ваља направити, поправити, дорадити

или израдити, док сам овде. Судећи према дужини списка, грађевинских жеља, породица се обрадовала мом доласку, нема шта. У сестрином дворишту за око ми је запео ћошак дворишта између лепе шупе и ружног комшијиног зида. У блату се

љуљушкало метално буре, без дна и поклопца, изубијано, као плехани тањир моје стрине Стане. На средини улаза у положено буре испречио ми се метални стуб, побијен у земљу, са ланцем широких беочуга. Сагнуо сам се. Унутра, прво очи, па њушка и дрхтаво тело, препаднутог пса.

– Не бој се. Лајка не уједа. Он је миран пас.

– Како Лајка, а мушко.

– Први пас којег смо давно имали назван је Лајка. Име не мењамо без обзира на пол пса. Због тога није фрустриран, ако те то брине.

– Не, брине ме када крене оштри северац а он у отвореном лименом бурету на промаји и мећави.

– Ни због тога није фрустриран. Ово му је трећа зима. Лајка се окретао час ка сестри час ка мени, вртећи репом као ветробраном. Гледао сам у веселог псића, па у буре, па у земљу. Сви нешто траже, а једино Лајка ништа, а обрадовала ми се више него ико. Њој ћу направити кућу.

– Данас, по овој врућини. Тек је пола девет, а већ је 35, и то у хладу?

– Да, данас.

Мислио сам на оних минус 15 под северцем и дрхтураво тело Лајке у лименом бурету.

Био је то један од оних најврелијих летњих дана када нико жив, нормалан и паметан не излази из куће или дебелог хлада без преке потребе, велике муке, важног позива или неодложног посла.

На 40 степени по пасјој врућини за кучкиног сина правио сам кућу. И направио, са лепом терасом од средње палете, за шта захваљујем Гојку из продавнице пића. Неки кажу да је лепша од половине кућа у тој улици, иако мала. Примерена станару, рекао сам им.

Вратио сам се из „иностранства” кући. Трајче ми је вратио моје властито радно место, Новак пумпу за бицикл, а пријатељи нестрпљиви да чују утиске. И Дуле се управо вратио из Сивца па им стручно појашњава живот у Србији. Тамо постоје три групе мишљења и друштвених стратума. Једна група, која тврди да тамо нема живота; друга, која је прилично оптимистична: да се у Србији тешко живи, и

трећа група, која не говори истину, да не кажем – лаже.

Чика Радивоје поентира: најгоре је што им је преостало уздати се само у Бога, срећу и случај... Размишљао сам: да ли је могуће да је бурек код Трпковића изгубио примат и да је бољи онај код Македонаца у Врбасу, Горанци из пекаре „Европа”, преко пута Данијеловог стана, на Булевару у Новом Саду, укосо од Жаркове куће и преко пута Јовичине штампарије, тек на трећем месту. Остали испод просека, па их нисам ни бодовао. Не могу се начудити, шта би Трпковићу. И у маршалов кабинет су криомице носили вруће тепсије бурека, а види данас... Пита ме Трајче да ли је у праву што не иде више тамо. Јеси Трајче, кажем гласно, да ме сви чују и одобре климањем главе.

Е, баш да вам не бих рекао да сам већ прве вечери, на добро озвезданом небу, копао, пребирао и тражио једну светлу, ситну, трепераву звезду, која ме подсећа на моје Равно Село. Дуго сам тражио и дуго нисам заспао.

Л. Ковачић, Голд Коуст, Квинсленд, Аустралија,