Nepotkupljiva profesorka N.

„Možda će vam ipak biti žao jednog dana što ste ostavili studije i emigrirali. Ovde ipak samo perete čaše“, rekla mi je srednjovečna Amerikanka sedeći za mojim šankom, ispijajući treći po redu „bladi meri“ i interesujući se za moj život i emigrantski put.

Zaustio sam da ispričam priču ovoj gospođi koja sažaljeva moju sadašnjost. Zaustio i predomislio se. Ne vredi mi da prepričavam, ionako ne bi ništa razumela, a nemam živaca i vremena da joj objašnjavam. Odgovore na lična pitanja po pravilu izbegavam, osim ako ne procenim da je sagovornik malo inteligentniji od prosečnog američkog potrošača, ako mi po pokretima, načinu ispijanja pića, pojavi, manirima ne pruži nadu da bar ume da ubode Francusku ili Italiju na mapi.

Nema puno naših u Madisonu pa je ime Srbija često nepoznato radoznalcima. Smuči mi se kad prepoznaju akcenat, pitaju za poreklo a onda sa teškom mukom pokušavaju da sriču ime moje domovine, Sejrija, Sajbirija....

Tog jutra stvarno nisam imao živaca za to.

Nekoliko sati kasnije smena mi je bila gotova, pa uz „Spoted Cow”, omiljeno pivo iz Viskonsina sedim i razmišljam. I misli se vraćaju u novembar 2003. godine.

Apsolvent sam na pravnom. Nisam bio najbolji student, daleko od toga. Ali nisam ni najgori. A tu i tamo ostanem ponekom i u sećanju, upamćen po nečemu. Na pravnom u Nišu treba položiti trideset jedan ispit da bi se postalo diplomirani pravnik. Od toga samo dva nije moguće položiti na mufte ili na prodaju. Malo je časnih i pravih profesora, na prste se mogu nabrojati. Malo je pravih, a bagre na pretek. Kompleksaša, karijerista, podmitljivaca, spletkaroša... Nikad kraja toj plejadi likova ozbiljnog lica i moralne iskarikiranosti.

I u suštini nesrećnika. Taman nekoga zagotivim, kad ono čuješ, prošla sam na vezu, uzima kintu, voli viski, znam ko mu nosi lovu...

Obične studente ne diraju, pa ko uči on i prođe, ali za ostale, svaki dogovor je moguć.

Tih poslednjih meseci pred put nisam ni na nebu ni na zemlji. Osećaj sličan umiranju. Ceo poznati život napuštaš, a ono što sledi je nepoznato osim u grubim crtama. Dobio sam zelenu kartu i uskoro treba da odem. I to je jedino što znam, da ću otići i da ću probati nešto za šta sam mislio da sam spreman.

Pročulo se i da uskoro odlazim pa nailazim na sve češća pitanja radoznalaca. A onda jednoga dana dolazi moj cimer Noki.

„Zove te N. da dođeš kod nje, šta li si sad zeznuo?“

N. je izuzetak od hohštaplerskog pravila koje vlada zemljom i univerzitetom. Još na prvom času i vežbama ostavlja mi utisak osobe koja se nikako ne uklapa u taj profesorski polusvet. Ne modira se, ne nosi skupa odela i penkala, nije joj važan imidž, a na njenom licu, pokretima i energiji sa kojom izvodi vežbe vidi se osoba retko posvećena predanom i poštenom radu i karijeri. Premnogo štrči od okoline. Čini mi se da često zarad nauke i rezultata žrtvuje previše od svog života. Poštujem je, ali ne znam čime sam zavredio njenu pažnju i zašto me zove. Sledećeg jutra sam u njenoj kancelariji.

„Čula sam da odlazite, kolega. Pomalo mi je žao, imate talenta. Želela sam da se pozdravimo i da vam poželim sreću tamo preko.“

„Hvala, da, odlazim, moram da probam“, objašnjavam pomalo zbunjen.

„Ne znam da li da vam čestitam ili ne, žao mi je kad neko ode, ali ne mogu da vas krivim. Ne znam da li znate, ja sam imala jak prosek, svega nekoliko devetki, sve ostalo čiste desetke. Da ne pominjem radove i publikacije. Svuda u normalnom svetu ako imate takav uspeh čeka vas posao ili mesto čim završite studije.“

Ali naravno u Srbiji znanje nije dovoljno. Za tako nešto potrebne su članske karte, rođačke veze, koverte... I to svi znamo, i to nas ubija i mrvi kao naciju.

„Za mene godinama nije bilo posla. Nisam imala poznanstva, nisam bila član ničega. Godinama sam obijala konkurse za asistente, godinama imala najbolji uspeh na njima i bivala odbijana. Naprosto nisam imala nikoga ko bi rekao par reči, nisam želela da se bilo gde učlanim.

Vreme je prolazilo a ja postajala sve očajnija. Na kraju više nisam imala šta da izgubim. Sakupila sam svoje ocene, svoje diplome i sav svoj uspeh i zakucala na vrata dekana jednog od fakulteta. Stavila sam ceo svoj život pred njega na sto i tihim glasom očajnički zavapila: „Imate li vi dušu“? Da li je u njemu proradila neka savest, da li i takvi ljudi imaju dušu, ne znam, znam samo da je ubrzo otvoren novi konkurs, namenjen meni. Konačno sam bila primljena.

Žao mi je što odlazite, ali želim vam svu sreću.“

Dvanaest godina kasnije, dok još uvek „samo perem čase“, ne mogu da se ne prisetim i čuvene afere „Indeks“. Trojica mojih profesora su tada uhapšena zajedno sa još dvadesetak drugih. Skoro svima je to pomoglo da napreduju. Dok su odugovlačili procese raznoraznim lažnim bolovanjima birani su za dekane, nesmetano predavali, napredovali...

A ja uživam u onome što radim i što mi rad omogućava. Ponekad, kad slušam brilijantne govore Tome File ili čitam spise Veljka Guberine zažalim što mi emigrantski život nije ostavio prostora za bavljenje strukom.

Majka Srbija mi je ipak davala besplatno školovanje, ujka Sem i ne pomišlja na to. A emigracija je stara srpska boljka i nesreća. Kažu da je suma u poslednjih dvadesetak godina prešla pola miliona, ali ko bi verovao statistici. U svakom slučaju, previše često srećem „novodošle“, tek pristigle mladiće i devojke.

Nerado razmišljam o tome šta bi bilo da sam ostao. Da li bih se borio časno i pošteno poput svoje profesorke ili bih poklekao, uvukao se u podmićivanja i spletkarenja, nosio novac raznoraznim sudijama, odugovlačio procese polusvetu i bitangama, brukao i sebe i svoju profesiju. Ne znam ni da li bih se, ne daj bože, negde učlanio.

Ovako, perući čase i točeći pića, još uvek uzmem prilično dobru kintu. I prilično mirno spavam.