Kup.	Prod.	Sred.
117.04	117.74	117.39
102.86	103.48	103.17
127.14	127.91	127.53

Moj život u inostranstvu

20.12.2016 u 13:30

Ne, neću se vratiti

Šalterski službenici ovde se ljubazno nasmiješe, odgovore i potrude da vam objasne iako ne govorite baš najbolje njihov jezik. Kod doktora nema čekanja i nema „podmazivanja“, sestra je jednako ljubazna iako nisam ponijela kafu i čokoladu, niti tako nešto neko od mene očekuje, niti sam to kad ovdje vidjela. Svuda se uzima broj i svi jednako čekaju u redu, i u pekari i u opštini, i nema šanse da neko preskoči cijeli red jer mu na šalteru radi sestra od tetke koja će mu to odmah „završiti“. Oni ovako disciplinovani, ne znam ni kako bi reagovali, da li bi se bunili, prosto ne mogu ni da zamislim situaciju. Kazne za nepropisno parkiranje su jednako zakačene ispod brisača najluksuznijih i najlošijih automobila. Na poslu vlada disciplina, tačno se zna kad počinje i završava radno vrijeme i koliko

Moj život u inostranstvu

16.12.2016 u 12:54

Uspavana lepotica u Tihom okeanu

Nedavno smo Živana Jovanović – vlasnica „Srpskog glasa” iz Melburna, jedinih srpskih novina na ćirilici u Australiji – i ja odlučili da odemo na odmor na neko od egzotičnih ostrva u Tihom okeanu. Izabrali smo Rarotongu. Već na početku desila se zanimljiva stvar: sa Novog Zelanda (gde inače živim) krenuli smo u subotu, a tamo stigli u petak. U povratku je bilo još čudnije: Rarotongu smo napustili u četvrtak, a na Novi Zeland stigli u subotu. Naravno, radi se o razlici u vremenu. Rarotonga za Novim Zelandom „kasni” 22 sata. Rarotonga se nalazi oko tri hiljade kilometara severoistočno od Novog Zelanda i najveće je od petnaest ostrva koje čine „državu” Kukova ostrva (Cook Islands). Kukova ostrva su ime dobila po engleskom kapetanu Džejmsu Kuku, koji je na njih stigao krajem 18. veka. Na

Moj život u inostranstvu

13.12.2016 u 15:04

Svetlana zbog koje je napustio Srbiju

Iz Moskve nam je doputovao novi poslovođa. Zvao se Boban. Trebalo je da radi na montaži sistema vodovoda i kanalizacije. Zajedno sa njim doputovao je i inženjer koji je uradio projekat po kome je trebalo da se izvedu ti radovi. Njega sam poznavao od ranije i kad dođe u Kijev, bilo je mnogo šala ili na moj ili na njegov račun. Videvši me, upitao me je zašto sam tužan. – Nisam. Odakle ti to? – Ni ne treba da budeš tužan. Smejući se, ispričao mi je da saradnik koji je doputovao sa njim u Moskvi ima verenicu, a ona super drugaricu i da bi hteo da udomi nekog Srbina. S obzirom da sam neoženjen, imam veliku šansu da postanem Moskvič. Koleginica pored mene uz smeh je slušala našu priču. Želeći da budem duhovit, ja sam tvrdio da sam mnogo zainteresovan, zahvaljivao sam i poželeo da

Moj život u inostranstvu

09.12.2016 u 12:52

Dan sudnji za parket

Ispred ulaza stare četvorospratnice, u elitnom delu Čikaga, odmah uz samo jezero, radnici od ranog jutra slažu svežnjeve parketa. Iz obližnjeg kamiona iznose ih šestorica Poljaka, od kojih, sudeći prema izgledu, nijedan nije stariji od 35 godina. U zgradu će ih unositi sedamdesetogodišnji Vio – ili kako ga ja zovem Vito Korleone, zatim 46-godišnji Dorijan, zvani Doru, najmlađi i najsnažniji od nas, 37-godišnji gazda Kristijan i ja. Zgrada se potpuno renovira spolja i iznutra. Nema lift. Tačno 550 svežnjeva golog i tvrdog, neobloženog drveta će ležati u dve podjednake gomile ispred ulaznih vrata. Odnećemo ih stepenicama i ravnomerno rasporediti na sva četiri sprata, počevši od poslednjeg. Pre nego što smo sa unošenjem počeli, Kristijan odlazi nekim poslom, kaže vratiće se za dva

Moj život u inostranstvu

06.12.2016 u 12:32

Zimske ljubavi u Samari

Pre dolaska u Rusiju naslušao sam se mnogo priča naših radnika koji su radili tamo. Pričali su sve i svašta. Svi su bili veliki ženskaroši. Mnogo je bilo onih koje su opsedale lepotice, a koje su u njihovim pričama izgledale kao top modeli. Znao sam nekoliko naših radnika koji su se u Rusiji oženili. Žene su im izgledale pristojno, ali nisam video nijednog našeg radnika da se oženio sa Ruskinjom koja izgleda kao holivudska zvezda. Dolaskom u Samaru imao sam priliku i da se uverim da je u sve te priče uneto mnogo mašte. Mnogi su tim pričama pokušavali da razbiju komplekse koji ih godinama koče. Ne samo u komunikaciji sa ženama već u životu uopšte. Kad sam došao bio sam neoženjen, i odlazak u „zemlju žena” smatrao sam za plus. Kolega koji je bio oženjen Ruskinjom i koji je nekoliko

Moj život u inostranstvu

02.12.2016 u 12:25

Ispijanje votke u Medisonu

Možda ja samo nikada nisam želeo da se uozbiljim, odrastem. Možda sam se plašio te diplome i svega onoga što posle nje sledi. Možda su mi zato kroz život uzori bili dangube, večiti apsolventi, umetnici u pokušaju, emigranti. I možda sam baš zato ja danas šanker, večiti apsolvent prava, prodavac polovnih knjiga, emigrant. Po sitnicama prepoznate ljude. Po hodu, govoru, po načinu na koji naručuju piće. Po tome šta naruče i kako ispijaju zna se da li je neko Amerikanac, da li je došao skoro ili je nakupio decenije staža u emigraciji. Da li naručuju piće sa ledom ili bez leda, da li kažu „molim vas” ili „daj mi”, koliku napojnicu ostavljaju i kako je ostavljaju, sve to govori mnogo o ljudima. U Medisonu, gradu koji sam sa godinama zavoleo i koji mi je postao dom, poznajem lep broj

Moj život u inostranstvu

29.11.2016 u 13:12

Kako je uništen Ufimski hram

Cilj mojih prvih šetnji po Ufi bio je upoznavanje sa kulturnim znamenitostima grada. „Monument družbi”, spomenik koji simboliše jedinstvo ruskog i baškirskog naroda, koje traje više od 450 godine, bio je nešto što me je zadivilo. Zajedno su ovi narodi preživeli ratove, revolucije, diktatore. Razlike među njima su u senci sličnosti; neko je jedne, a neko druge vere, ali uvažavanje je obostrano. Izuzetaka ima, ali lep utisak nameće većina. Spomenik je izgrađen na temeljima Hrama Svete Trojice. Po podacima Petra Ričkova, prvog istoričara južnog Urala, i Baškiri su pisali caru Ivanu Groznom i molili da se na njihovoj zemlji izgradi grad. Godine 1574. je osnovano, a 1586. izgrađeno utvrđenje koje se nalazilo na mestu današnjeg spomenika „monumenta družbi”. Te 1586. godine, Ufa je zvanično

Moj život u inostranstvu

27.11.2016 u 18:41

Elite, lepotice, tajlandski boks (2)

Crveni komandant (Singapur, ulica Orčard, april 2010) Ulazim u irski bar na zapadnom delu ulice Orčard, blizu hotela Orčard parejd, u „elitnom” delu Singapura. Bar je poluprazan. Nekoliko lepotica iz jugoistočne Azije smeši mi se i upitno me odmerava, pitajući se da li sam potencijalna mušterija. Sedam u uglu bara i ignorišem ih. Naručujem piće. Njihova pažnja popušta kada shvate da sam jedna od mušterija koje su zainteresovane uglavnom za alkohol. Njihov profesionalan nastup potpuno nestaje, a lica postaju opuštenija, srećnija i lepša. Pažnja se usredsređuje na ekran televizora i dva muškarca koja se tuku u ringu i udaraju jedan drugog nogama i rukama. Lepotice su Tajlanđanke. Trebalo je da znam. Sport na TV se zove muaitai, u svetu poznat i pod imenom tajlandski boks i

Moj život u inostranstvu

23.11.2016 u 12:16

Elite, lepotice, tajlandski boks (1)

Konsenzus elita (Bangkok, ulica Patpong, januar 1991) Dok oko nas cupkaju tajlandske lepotice, sedim sa grupom pripitih građana. Se-Fe-Ri-Je, predstavnika preduzeća, balkanskih brendova i vlada koje će ubrzo izumreti. Sedimo u baru i bistrimo politiku. Pored mene tu su Veseljak, Šiptar, Ljakse, Šmeker i Đole. Samo što se vratio iz Beograda, Đole priča o novim događajima, političkim partijama, novim vođama i strahovima, mada možda ne puno o strahovima. Strahovi se prećutkuju, ali se nervoza oseća između redova. – Kako ćemo se dogovoriti? Da li ćemo se potući – pita Bosančeros. Zalazak sunca na Tajlandu (Ilustracija Piksabej) Upada Šiptar: – Braćo, šta god da se desi, biće isto. To se zove konsocijaciona demokratija. – Šta ti je to – pita

Moj život u inostranstvu

18.11.2016 u 12:32

Golgeter sa džakom na leđima

Ne vredi više čekati. Pljunuo sam u šake i uhvatio prvi džak sa cementom. Najbolje je da počnem sa nošenjem na peti sprat dok sam još u formi. Na prizemlje ću lakše, makar i četvoronoške kad nestane snage i kad pred očima budu počele da se vrte crne tačkice od umora i iznemoglosti. Za leđa se ne plašim, ali da li će moje koleno izdržati da uznese ceo kamion cementa ? Bar dva puta mesečno Edo Bosanac mi nađe malo posla, onog što njegovi radnici ne vole da rade. Nekad očistim celo gradilište, iznesem i bacim u kontejner kartonske kutije gde su bile pločice, ili prazne papirne džakove iz kojih je potrošen lepak baš za te podne ili zidne pločice. Evo večeras, kad nikoga nema na gradilištu, kao i poslednje subote, pripremam im materijal za ponedeljak. Edo više voli da meni da

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu