Zimske ljubavi u Samari

Pre dolaska u Rusiju naslušao sam se mnogo priča naših radnika koji su radili tamo. Pričali su sve i svašta. Svi su bili veliki ženskaroši. Mnogo je bilo onih koje su opsedale lepotice, a koje su u njihovim pričama izgledale kao top modeli. Znao sam nekoliko naših radnika koji su se u Rusiji oženili. Žene su im izgledale pristojno, ali nisam video nijednog našeg radnika da se oženio sa Ruskinjom koja izgleda kao holivudska zvezda.

Dolaskom u Samaru imao sam priliku i da se uverim da je u sve te priče uneto mnogo mašte. Mnogi su tim pričama pokušavali da razbiju komplekse koji ih godinama koče. Ne samo u komunikaciji sa ženama već u životu uopšte. Kad sam došao bio sam neoženjen, i odlazak u „zemlju žena” smatrao sam za plus. Kolega koji je bio oženjen Ruskinjom i koji je nekoliko godina živeo u Rusiji govorio mi je da mu je nekad zabavno da sluša ljude koji su napustili realnost.

S druge strane, objašnjavao mi je da ne treba da se rukovodim bilo čijim pričama i da sam moram organizovati svoj život u Rusiji. Znao sam to i bez njega i nisam ni želeo da odlazim u niskobudžetne noćne klubove u kojima su naši radnici tražili svoju sreću. Nisam posećivao ni diskoteke i uglednije klubove jer to nisam voleo. Otišao sam nekoliko puta na poziv kolega, ali jednostavno nije mi to bilo zadovoljstvo.

U komunikaciji sa Rusima prepreka mi je bio moj loš ruski. Naši su stalno pitali: „Gde učiš jezik? Iz knjige ili na jastuku?” Tvrdili su da se jezik iz knjige ne može naučiti. Razgovarajući poslovno sa kolegama na poslu, odvezao sam jezik. Zapravo sam ubedio sebe da govorim ruski. Daleko je to bilo od dobrog, ali uspevao sam da normalno učestvujem u dijalogu koristeći svoj fond reči.

Upoznao sam jednu devojku koja je sarađivala sa našom firmom. Ona je htela da me upozna sa svojom drugaricom. Dala mi je njen broj telefona, čuli smo se, videli smo se. Na prvom susretu bio sam joj zanimljiv, pristala je da se vidimo ponovo. Već drugi, a posebno treći put, nisam nalazio za nju interesantne teme. Videvši da ona nije zagrejana, odustao sam.

Dešavalo se tako više puta. Bilo je slučajeva da mi se udvara devojka koja mi se ne sviđa i da se ja pravim ili da je ne razumem, ili da sam mnogo zauzet. Onda se u kancelariji pojavila simpatična i ljubazna devojka koja je radila u firmi od koje smo kupovali neku opremu. Porazgovarala je sa mnom dok je čekala našeg inženjera sa kojim je trebalo da analizira ponudu koju su nam poslali. Obavili su razgovor, a ja sam je sreo kad je izlazila iz njegove kancelarije.

Pitao sam je hoće li da se vidimo posle posla. Samo se nasmejala i rekla da tog dana ima obaveze, ali je napomenula da u ponudi koju su dostavili ima njen telefon i predložila je da se čujemo narednih dana. Svidela mi se, i ja sam je narednih dana zvao nekoliko puta. Izmišljao sam povode, unapred smišljao teme za razgovor, imao sam utisak da sam joj smešan, ali je pristala da se vidimo. U jednom kafiću smo popili sok, razgovarao sam sa njom uživo mnogo lakše nego telefonom. Ona se smejala i mom nestrpljenju i optimizmu.

Ipak, pristala je da se opet vidimo i posle nekoliko susreta romansa je postala ozbiljna. Dve nedelje smo se viđali skoro svakodnevno, kod mene je provodila po nekoliko sati. Nikad me nije pozvala da dođem kod nje, a govorila je da živi sama. Bez obzira na moja insistiranja, nikad nije htela da ostane da noći kod mene. Poslednji put kad je bila kod mene, dok se tuširala, otvorio sam njenu torbu i prvo sam video da joj je mobilni isključen.

U novčaniku je bila slika na kojoj je ona u venčanici, a mladoženja je u komplet-odelu. Nisam je ništa pitao. Kao i uvek, ona je oko jedanaest sati otišla kući. Sutradan sam pitao našeg inženjera za nju. On mi je rekao da je Žana udata. Rekao mi je da nas je video da šetamo zajedno. Objasnio mi je da je on želeo da se vidi sa njom, ali da nije pristala. Objašnjavao mi je da mogu imati probleme ukoliko njen muž sazna za nas.

Njena koleginica mu je rekla da joj je muž već mesec dana na službenom putu, ali da se uskoro vraća.

Nisam znao šta da radim. Prijala mi je veza sa njom, ali nisam želeo probleme. Nazvao sam je i rekao joj da odlazim u Moskvu na dve nedelje.  Ona je to mirno prihvatila i poželela je da se što pre vratim. Mi smo preselili ofis na drugo mesto u gradu, a i naša firma je saradnju sa njihovom privodila kraju. I da je želela da proveri da li sam otišao, to bi joj bilo komplikovano. Razmišljao sam da joj kažem šta sam saznao, ali nisam želeo da prekinem vezu sa njom. Želeo sam da ostavim sebi mogućnost da se još jednom vidimo. Nedostajala mi je. Posebno kad posle posla dođem u prazan stan. Želeći da ubijem vreme, krenuo sam da se preko sajta za upoznavanje dopisujem sa nekim devojkama.

Ruska zimska idila (Ilustracija Piksabej)

Sa jednom sam se video, ali mi se nije svidela. Druga je prilikom susreta bila dosta bezobrazna. Zvala se Milena i, veličajući Ruse i Rusiju, omalovažavala je sve nas koji smo privremeno tu. Pri tome je bila dosta ironična i provokativna. Lepo je izgledala, ali ja sam jedva izdržao tih petnaestak minuta razgovora sa njom. Razišli smo se, a nisam je ni pitao da li hoće da se vidimo ponovo. Posle nekoliko dana, ona mi je pisala na sajtu. Izvinjavala se, tvrdeći da je ona takva: prilikom prvog susreta sa nekim muškarcem, uvek želi da vidi njegovu reakciju na ironiju i provokativnost.

Ja sam bio ravnodušan, ali ona mi je stalno pisala i na kraju je sama predložila da se vidimo. Rekao sam sebi da, ako me lepa devojka zove, mudrovanja nema. Videli smo se, kad smo se razilazili, poljubili smo se. Posle toga smo se viđali stalno, bila je lepša nego Žana, ali meni se Žana više sviđala. Igrom slučaja njen stan je bio blizu Žaninog.

Za razliku od Žane, koja je stalno dolazila kod mene, Milena je uvek insistirala da ja dolazim kod nje. Govorila je da se opušta jedino u svom stanu.

Žani sam pisao da ću ostati u Moskvi ne dve nego četiri nedelje. On je to prihvatala, ali je naglašavala da želi da dođem što pre. I ja sam želeo da se vidim sa njom, znao sam da Milena ima simpozijum i da treba da na nekoliko dana otputuje u Rostov. Planirao sam da se u tom periodu vidim sa Žanom. Sve se tako i dogodilo. Unapred sam joj rekao kad dolazim. Videli smo se u restoranu koji smo oboje voleli, posle smo otišli kod mene u stan. Oko jedanaest je kao i uvek otišla kući. Sutradan sam joj rekao da ću u buduće raditi u Moskvi i da je neizvesno da li ću dolaziti u Samaru. Nije joj se to svidelo, rekla je da je osetila da odlazim. Pitala je ima li mogućnosti da tražim da ostanem u Samari.

Rekao sam joj da moram u Moskvu, ali da ću se truditi da u opet dođem u Samaru. Poželela mi je sve najbolje, zaplakala je kad je odlazila. Ništa o njenom braku nisam saznao, niti sam joj rekao da sam saznao da je udata. Milena se vratila i posle nekoliko dana bila je posebno raspoložena. Govorila mi je da hoće da to veče šetamo. Mislio sam da hoće da prošetamo po centru grada i pristao sam.

Međutim, kad sam došao kod nje, ona je rekla da hoće da šetamo tu po okolnim ulicama. Ne želeći da posumnja u nešto, ja sam opet pristao. Pokušavši da izbegnem šetnju, tvrdio sam da je na ulici hladno. Međutim ona je tvrdila da je posle konstantnih -25 današnjih -10 pravi raj.

Krenuli smo i ona me je povela prema Žaninoj zgradi. Predlagao sam da krenemo na drugu stranu, ali bezuspešno. Ona je tvrdila da hoće da mi pokaže svoju osnovnu školu. Nisam znao da se školska zgrada nalazi baš pored Žaninog ulaza. Kroz glavu mi je prolazila prvo Žana, pa onda njen muž. Pitao sam se šta me je to snašlo. Noć, sneg, led, tuđa zemlja samo su me još više plašili. Nisam mogao da ne idem sa njom, samo se žalio da mi je mnogo hladno. On se smejala, odgovarajući da je vreme prelepo.

Mene je to još više uveravalo da je ona saznala za Žanu i da mi sprema neku sačekušu. Došli smo do školske zgrade i, na moju sreću, tamo nikog nije bilo. Malko mi je laknulo, ona mi je pričala o svojoj školi, a ja sam je samo požurivao tvrdeći da se smrzavam. Imao sam upadljivo crvenu jaknu, a upravo u toj jakni sam se pre neko veče video sa Žanom. Ukoliko Žana naiđe, ne može da me ne prepozna.

Nekako je Milena krenula dalje, htela je da idemo do obližnjeg parkića. O tom parkiću mi je i Žana govorila, ali nisam sa njom nikad bio tamo. Odbio sam da idem dalje, tvrdeći da ne mogu više da izdržim na otvorenom. On se smejala mojoj zimogrožljivosti, ali je pristala da se vratimo u stan. Ispostavilo se da su škola i Žana slučajno na istoj lokaciji. Posle nekoliko meseci iz Samare su me prebacili u Habarovsk. Žanu više nisam video. Nekoliko godina kasnije našao sam je na „Fejsbuku” i video sam da ima novog muža.

Nebojša Ranković, Rusija