Зимске љубави у Самари

Пре доласка у Русију наслушао сам се много прича наших радника који су радили тамо. Причали су све и свашта. Сви су били велики женскароши. Много је било оних које су опседале лепотице, а које су у њиховим причама изгледале као топ модели. Знао сам неколико наших радника који су се у Русији оженили. Жене су им изгледале пристојно, али нисам видео ниједног нашег радника да се оженио са Рускињом која изгледа као холивудска звезда.

Доласком у Самару имао сам прилику и да се уверим да је у све те приче унето много маште. Многи су тим причама покушавали да разбију комплексе који их годинама коче. Не само у комуникацији са женама већ у животу уопште. Кад сам дошао био сам неожењен, и одлазак у „земљу жена” сматрао сам за плус. Колега који је био ожењен Рускињом и који је неколико година живео у Русији говорио ми је да му је некад забавно да слуша људе који су напустили реалност.

С друге стране, објашњавао ми је да не треба да се руководим било чијим причама и да сам морам организовати свој живот у Русији. Знао сам то и без њега и нисам ни желео да одлазим у нискобуџетне ноћне клубове у којима су наши радници тражили своју срећу. Нисам посећивао ни дискотеке и угледније клубове јер то нисам волео. Отишао сам неколико пута на позив колега, али једноставно није ми то било задовољство.

У комуникацији са Русима препрека ми је био мој лош руски. Наши су стално питали: „Где учиш језик? Из књиге или на јастуку?” Тврдили су да се језик из књиге не може научити. Разговарајући пословно са колегама на послу, одвезао сам језик. Заправо сам убедио себе да говорим руски. Далеко је то било од доброг, али успевао сам да нормално учествујем у дијалогу користећи свој фонд речи.

Упознао сам једну девојку која је сарађивала са нашом фирмом. Она је хтела да ме упозна са својом другарицом. Дала ми је њен број телефона, чули смо се, видели смо се. На првом сусрету био сам јој занимљив, пристала је да се видимо поново. Већ други, а посебно трећи пут, нисам налазио за њу интересантне теме. Видевши да она није загрејана, одустао сам.

Дешавало се тако више пута. Било је случајева да ми се удвара девојка која ми се не свиђа и да се ја правим или да је не разумем, или да сам много заузет. Онда се у канцеларији појавила симпатична и љубазна девојка која је радила у фирми од које смо куповали неку опрему. Поразговарала је са мном док је чекала нашег инжењера са којим је требало да анализира понуду коју су нам послали. Обавили су разговор, а ја сам је срео кад је излазила из његове канцеларије.

Питао сам је хоће ли да се видимо после посла. Само се насмејала и рекла да тог дана има обавезе, али је напоменула да у понуди коју су доставили има њен телефон и предложила је да се чујемо наредних дана. Свидела ми се, и ја сам је наредних дана звао неколико пута. Измишљао сам поводе, унапред смишљао теме за разговор, имао сам утисак да сам јој смешан, али је пристала да се видимо. У једном кафићу смо попили сок, разговарао сам са њом уживо много лакше него телефоном. Она се смејала и мом нестрпљењу и оптимизму.

Ипак, пристала је да се опет видимо и после неколико сусрета романса је постала озбиљна. Две недеље смо се виђали скоро свакодневно, код мене је проводила по неколико сати. Никад ме није позвала да дођем код ње, а говорила је да живи сама. Без обзира на моја инсистирања, никад није хтела да остане да ноћи код мене. Последњи пут кад је била код мене, док се туширала, отворио сам њену торбу и прво сам видео да јој је мобилни искључен.

У новчанику је била слика на којој је она у венчаници, а младожења је у комплет-оделу. Нисам је ништа питао. Као и увек, она је око једанаест сати отишла кући. Сутрадан сам питао нашег инжењера за њу. Он ми је рекао да је Жана удата. Рекао ми је да нас је видео да шетамо заједно. Објаснио ми је да је он желео да се види са њом, али да није пристала. Објашњавао ми је да могу имати проблеме уколико њен муж сазна за нас.

Њена колегиница му је рекла да јој је муж већ месец дана на службеном путу, али да се ускоро враћа.

Нисам знао шта да радим. Пријала ми је веза са њом, али нисам желео проблеме. Назвао сам је и рекао јој да одлазим у Москву на две недеље.  Она је то мирно прихватила и пожелела је да се што пре вратим. Ми смо преселили офис на друго место у граду, а и наша фирма је сарадњу са њиховом приводила крају. И да је желела да провери да ли сам отишао, то би јој било компликовано. Размишљао сам да јој кажем шта сам сазнао, али нисам желео да прекинем везу са њом. Желео сам да оставим себи могућност да се још једном видимо. Недостајала ми је. Посебно кад после посла дођем у празан стан. Желећи да убијем време, кренуо сам да се преко сајта за упознавање дописујем са неким девојкама.

Руска зимска идила (Илустрација Пиксабеј)

Са једном сам се видео, али ми се није свидела. Друга је приликом сусрета била доста безобразна. Звала се Милена и, величајући Русе и Русију, омаловажавала је све нас који смо привремено ту. При томе је била доста иронична и провокативна. Лепо је изгледала, али ја сам једва издржао тих петнаестак минута разговора са њом. Разишли смо се, а нисам је ни питао да ли хоће да се видимо поново. После неколико дана, она ми је писала на сајту. Извињавала се, тврдећи да је она таква: приликом првог сусрета са неким мушкарцем, увек жели да види његову реакцију на иронију и провокативност.

Ја сам био равнодушан, али она ми је стално писала и на крају је сама предложила да се видимо. Рекао сам себи да, ако ме лепа девојка зове, мудровања нема. Видели смо се, кад смо се разилазили, пољубили смо се. После тога смо се виђали стално, била је лепша него Жана, али мени се Жана више свиђала. Игром случаја њен стан је био близу Жаниног.

За разлику од Жане, која је стално долазила код мене, Милена је увек инсистирала да ја долазим код ње. Говорила је да се опушта једино у свом стану.

Жани сам писао да ћу остати у Москви не две него четири недеље. Он је то прихватала, али је наглашавала да жели да дођем што пре. И ја сам желео да се видим са њом, знао сам да Милена има симпозијум и да треба да на неколико дана отпутује у Ростов. Планирао сам да се у том периоду видим са Жаном. Све се тако и догодило. Унапред сам јој рекао кад долазим. Видели смо се у ресторану који смо обоје волели, после смо отишли код мене у стан. Око једанаест је као и увек отишла кући. Сутрадан сам јој рекао да ћу у будуће радити у Москви и да је неизвесно да ли ћу долазити у Самару. Није јој се то свидело, рекла је да је осетила да одлазим. Питала је има ли могућности да тражим да останем у Самари.

Рекао сам јој да морам у Москву, али да ћу се трудити да у опет дођем у Самару. Пожелела ми је све најбоље, заплакала је кад је одлазила. Ништа о њеном браку нисам сазнао, нити сам јој рекао да сам сазнао да је удата. Милена се вратила и после неколико дана била је посебно расположена. Говорила ми је да хоће да то вече шетамо. Мислио сам да хоће да прошетамо по центру града и пристао сам.

Међутим, кад сам дошао код ње, она је рекла да хоће да шетамо ту по околним улицама. Не желећи да посумња у нешто, ја сам опет пристао. Покушавши да избегнем шетњу, тврдио сам да је на улици хладно. Међутим она је тврдила да је после константних -25 данашњих -10 прави рај.

Кренули смо и она ме је повела према Жаниној згради. Предлагао сам да кренемо на другу страну, али безуспешно. Она је тврдила да хоће да ми покаже своју основну школу. Нисам знао да се школска зграда налази баш поред Жаниног улаза. Кроз главу ми је пролазила прво Жана, па онда њен муж. Питао сам се шта ме је то снашло. Ноћ, снег, лед, туђа земља само су ме још више плашили. Нисам могао да не идем са њом, само се жалио да ми је много хладно. Он се смејала, одговарајући да је време прелепо.

Мене је то још више уверавало да је она сазнала за Жану и да ми спрема неку сачекушу. Дошли смо до школске зграде и, на моју срећу, тамо никог није било. Малко ми је лакнуло, она ми је причала о својој школи, а ја сам је само пожуривао тврдећи да се смрзавам. Имао сам упадљиво црвену јакну, а управо у тој јакни сам се пре неко вече видео са Жаном. Уколико Жана наиђе, не може да ме не препозна.

Некако је Милена кренула даље, хтела је да идемо до оближњег паркића. О том паркићу ми је и Жана говорила, али нисам са њом никад био тамо. Одбио сам да идем даље, тврдећи да не могу више да издржим на отвореном. Он се смејала мојој зимогрожљивости, али је пристала да се вратимо у стан. Испоставило се да су школа и Жана случајно на истој локацији. После неколико месеци из Самаре су ме пребацили у Хабаровск. Жану више нисам видео. Неколико година касније нашао сам је на „Фејсбуку” и видео сам да има новог мужа.

Небојша Ранковић, Русија