Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.95	103.57	103.26
126.99	127.76	127.38

20.12.2016 у 13:30

Не, нећу се вратити

Шалтерски службеници овде се љубазно насмијеше, одговоре и потруде да вам објасне иако не говорите баш најбоље њихов језик. Код доктора нема чекања и нема „подмазивања“, сестра је једнако љубазна иако нисам понијела кафу и чоколаду, нити тако нешто неко од мене очекује, нити сам то кад овдје видјела. Свуда се узима број и сви једнако чекају у реду, и у пекари и у општини, и нема шансе да неко прескочи цијели ред јер му на шалтеру ради сестра од тетке која ће му то одмах „завршити“. Они овако дисциплиновани, не знам ни како би реаговали, да ли би се бунили, просто не могу ни да замислим ситуацију. Казне за непрописно паркирање су једнако закачене испод брисача најлуксузнијих и најлошијих аутомобила. На послу влада дисциплина, тачно се зна кад почиње и завршава радно вријеме и колико

Мој живот у иностранству

16.12.2016 у 12:54

Успавана лепотица у Тихом океану

Недавно смо Живана Јовановић – власница „Српског гласа” из Мелбурна, јединих српских новина на ћирилици у Аустралији – и ја одлучили да одемо на одмор на неко од егзотичних острва у Тихом океану. Изабрали смо Раротонгу. Већ на почетку десила се занимљива ствар: са Новог Зеланда (где иначе живим) кренули смо у суботу, а тамо стигли у петак. У повратку је било још чудније: Раротонгу смо напустили у четвртак, а на Нови Зеланд стигли у суботу. Наравно, ради се о разлици у времену. Раротонга за Новим Зеландом „касни” 22 сата. Раротонга се налази око три хиљаде километара североисточно од Новог Зеланда и највеће је од петнаест острва које чине „државу” Кукова острва (Cook Islands). Кукова острва су име добила по енглеском капетану Џејмсу Куку, који је на њих стигао крајем 18. века. На

Мој живот у иностранству

13.12.2016 у 15:04

Светлана због које је напустио Србију

Из Москве нам је допутовао нови пословођа. Звао се Бобан. Требало је да ради на монтажи система водовода и канализације. Заједно са њим допутовао је и инжењер који је урадио пројекат по коме је требало да се изведу ти радови. Њега сам познавао од раније и кад дође у Кијев, било је много шала или на мој или на његов рачун. Видевши ме, упитао ме је зашто сам тужан. – Нисам. Одакле ти то? – Ни не треба да будеш тужан. Смејући се, испричао ми је да сарадник који је допутовао са њим у Москви има вереницу, а она супер другарицу и да би хтео да удоми неког Србина. С обзиром да сам неожењен, имам велику шансу да постанем Москвич. Колегиница поред мене уз смех је слушала нашу причу. Желећи да будем духовит, ја сам тврдио да сам много заинтересован, захваљивао сам и пожелео да што пре

Мој живот у иностранству

09.12.2016 у 12:52

Дан судњи за паркет

Испред улаза старе четвороспратнице, у елитном делу Чикага, одмах уз само језеро, радници од раног јутра слажу свежњеве паркета. Из оближњег камиона износе их шесторица Пољака, од којих, судећи према изгледу, ниједан није старији од 35 година. У зграду ће их уносити седамдесетогодишњи Вио – или како га ја зовем Вито Корлеоне, затим 46-годишњи Доријан, звани Дору, најмлађи и најснажнији од нас, 37-годишњи газда Кристијан и ја. Зграда се потпуно реновира споља и изнутра. Нема лифт. Тачно 550 свежњева голог и тврдог, необложеног дрвета ће лежати у две подједнаке гомиле испред улазних врата. Однећемо их степеницама и равномерно распоредити на сва четири спрата, почевши од последњег. Пре него што смо са уношењем почели, Кристијан одлази неким послом, каже вратиће се за два сата. Чим је

Мој живот у иностранству

06.12.2016 у 12:32

Зимске љубави у Самари

Пре доласка у Русију наслушао сам се много прича наших радника који су радили тамо. Причали су све и свашта. Сви су били велики женскароши. Много је било оних које су опседале лепотице, а које су у њиховим причама изгледале као топ модели. Знао сам неколико наших радника који су се у Русији оженили. Жене су им изгледале пристојно, али нисам видео ниједног нашег радника да се оженио са Рускињом која изгледа као холивудска звезда. Доласком у Самару имао сам прилику и да се уверим да је у све те приче унето много маште. Многи су тим причама покушавали да разбију комплексе који их годинама коче. Не само у комуникацији са женама већ у животу уопште. Кад сам дошао био сам неожењен, и одлазак у „земљу жена” сматрао сам за плус. Колега који је био ожењен Рускињом и који је неколико година

Мој живот у иностранству

02.12.2016 у 12:25

Испијање вотке у Медисону

Можда ја само никада нисам желео да се уозбиљим, одрастем. Можда сам се плашио те дипломе и свега онога што после ње следи. Можда су ми зато кроз живот узори били дангубе, вечити апсолвенти, уметници у покушају, емигранти. И можда сам баш зато ја данас шанкер, вечити апсолвент права, продавац половних књига, емигрант. По ситницама препознате људе. По ходу, говору, по начину на који наручују пиће. По томе шта наруче и како испијају зна се да ли је неко Американац, да ли је дошао скоро или је накупио деценије стажа у емиграцији. Да ли наручују пиће са ледом или без леда, да ли кажу „молим вас” или „дај ми”, колику напојницу остављају и како је остављају, све то говори много о људима. У Медисону, граду који сам са годинама заволео и који ми је постао дом, познајем леп број

Мој живот у иностранству

29.11.2016 у 13:12

Како је уништен Уфимски храм

Циљ мојих првих шетњи по Уфи био је упознавање са културним знаменитостима града. „Монумент дружби”, споменик који симболише јединство руског и башкирског народа, које траје више од 450 године, био је нешто што ме је задивило. Заједно су ови народи преживели ратове, револуције, диктаторе. Разлике међу њима су у сенци сличности; неко је једне, а неко друге вере, али уважавање је обострано. Изузетака има, али леп утисак намеће већина. Споменик је изграђен на темељима Храма Свете Тројице. По подацима Петра Ричкова, првог историчара јужног Урала, и Башкири су писали цару Ивану Грозном и молили да се на њиховој земљи изгради град. Године 1574. је основано, а 1586. изграђено утврђење које се налазило на месту данашњег споменика „монумента дружби”. Те 1586. године, Уфа је званично добила

Мој живот у иностранству

27.11.2016 у 18:41

Елите, лепотице, тајландски бокс (2)

Црвени командант (Сингапур, улица Орчард, април 2010) Улазим у ирски бар на западном делу улице Орчард, близу хотела Орчард парејд, у „елитном” делу Сингапура. Бар је полупразан. Неколико лепотица из југоисточне Азије смеши ми се и упитно ме одмерава, питајући се да ли сам потенцијална муштерија. Седам у углу бара и игноришем их. Наручујем пиће. Њихова пажња попушта када схвате да сам једна од муштерија које су заинтересоване углавном за алкохол. Њихов професионалан наступ потпуно нестаје, а лица постају опуштенија, срећнија и лепша. Пажња се усредсређује на екран телевизора и два мушкарца која се туку у рингу и ударају један другог ногама и рукама. Лепотице су Тајланђанке. Требало је да знам. Спорт на ТВ се зове муаитаи, у свету познат и под именом тајландски бокс и

Мој живот у иностранству

23.11.2016 у 12:16

Елите, лепотице, тајландски бокс (1)

Консензус елита (Бангкок, улица Патпонг, jануар 1991) Док око нас цупкају тајландске лепотице, седим са групом припитих грађана. Се-Фе-Ри-Је, представника предузећа, балканских брендова и влада које ће убрзо изумрети. Седимо у бару и бистримо политику. Поред мене ту су Весељак, Шиптар, Љаксе, Шмекер и Ђоле. Само што се вратио из Београда, Ђоле прича о новим догађајима, политичким партијама, новим вођама и страховима, мада можда не пуно о страховима. Страхови се прећуткују, али се нервоза осећа између редова. – Како ћемо се договорити? Да ли ћемо се потући – пита Босанчерос. Залазак сунца на Тајланду (Илустрација Пиксабеј) Упада Шиптар: – Браћо, шта год да се деси, биће исто. То се зове консоцијациона демократија. – Шта ти је то – пита Шмекер. –

Мој живот у иностранству

18.11.2016 у 12:32

Голгетер са џаком на леђима

Не вреди више чекати. Пљунуо сам у шаке и ухватио први џак са цементом. Најбоље је да почнем са ношењем на пети спрат док сам још у форми. На приземље ћу лакше, макар и четвороношке кад нестане снаге и кад пред очима буду почеле да се врте црне тачкице од умора и изнемоглости. За леђа се не плашим, али да ли ће моје колено издржати да узнесе цео камион цемента ? Бар два пута месечно Едо Босанац ми нађе мало посла, оног што његови радници не воле да раде. Некад очистим цело градилиште, изнесем и бацим у контејнер картонске кутије где су биле плочице, или празне папирне џакове из којих је потрошен лепак баш за те подне или зидне плочице. Ево вечерас, кад никога нема на градилишту, као и последње суботе, припремам им материјал за понедељак. Едо више воли да мени да неку

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству