Како је уништен Уфимски храм

Циљ мојих првих шетњи по Уфи био је упознавање са културним знаменитостима града. „Монумент дружби”, споменик који симболише јединство руског и башкирског народа, које траје више од 450 године, био је нешто што ме је задивило. Заједно су ови народи преживели ратове, револуције, диктаторе. Разлике међу њима су у сенци сличности; неко је једне, а неко друге вере, али уважавање је обострано. Изузетака има, али леп утисак намеће већина.

Споменик је изграђен на темељима Храма Свете Тројице. По подацима Петра Ричкова, првог историчара јужног Урала, и Башкири су писали цару Ивану Грозном и молили да се на њиховој земљи изгради град. Године 1574. је основано, а 1586. изграђено утврђење које се налазило на месту данашњег споменика „монумента дружби”. Те 1586. године, Уфа је званично добила статус града и постала административни центар Башкортостана. Утврђење је изграђено од храстовог дрвета. Дрвени зид утврђења био дугачак око 450 метара, а површина унутар била је око хектар и по. Изнад северних и јужних делова зида биле су високе дрвене куле. Осим северне Михајловске, јужне Никољске и Наугољне куле у саставу утврђења били су и Војводски дом, административне зграде, Смоленски сабор, звоник, складиште за житарице и затвори.

Након уласка у састав нове Руске државе у уфимском крају био је успостављен војводски облик владавине. Војвода је управљао главним институцијама града, административно-правним службама и гарнизоном војске (око 150–200 војника). Након изградње зидова утврђења и појаве трговинско занатског дела унутар њега, само утврђење је названо Уфимски кремљ. По сведочењима која се преносе са колена на колено, унутар кремља било је још неколико православних храмова. Нажалост, они су страдали кад и сам кремљ и о њима поузданих података нема.

Центром кремља доминирала је дрвена Казанско-богородна црква, освештана 1584. године. Изгорела је у пожару крајем 16. века, а почетком 17. века на њеном месту изграђен је камени храм. Храм је био боје цигле, освештан је 1616. године. Пољаци који су пресељавани из Смоленска у Уфу пожелели су да им се достави копија иконе Смоленске божје матере. Уз дозволу цара Алексеја Михајловича, икона је пренета у храм и зато су храм назвали Смоленски.

Имали су дебеле зидове који су штитили од непријатељских стрела чак и у случају да је цео кремљ заробљен. Храм је био дугачак 19, широк 15, а висок  20 метара. Поред храма изграђен је четвороетажни звоник. Следећих 150 година то је био једини камени храм у уфимском крају.

Храм је био правоугаони и на четвороводном крову је имао пет купола, које су биле постављене на стубовима кружне основе који су вирили из крова. На свакој је био по крст, на централној мало већи него на осталима. Олтар је био троделни као што је и уобичајено у старим црквама. Зидови су били осликани фрескама, а под поплочан каменим плочама. Иконостас је има четири нивоа и посебну вредност су имала врата иконостаса од квалитетног храстовог дрвета, ручно израђена, а храму их је поклонио цар Иван Грозни. Под луковима испред иконостаса били су распоређени хорови. Да би се побољшала акустика у зидовима, испод лукова су уграђене глинене посуде које су служиле као резонатори (пронађене су тек кад је у совјетско време храм срушен).

Звоник је био троетажни, са четвороводним кровом као и код храма. На врху крова је био мали торањ којим је подигнут крст. Висина првог етажа звоника била је отприлике једнака висини зидова цркве. Храму је 1679. године дограђен други топли дом, низак и таман посвећен Светим апостолима Петру и Павлу, а 1685. са десне стране дограђен је придел посвећен Светом Николи Чудотворцу.

Унутар кремља 1759. године догодио се велики пожар. Све зграде од дрвета као и много старих докумената је изгорело, а храм је много оштећен. У оба дома су изгорели кровови и иконостаси спасени су само икона Смоленске божје матере и царска врата.

После пожара у сва три придела постављени су нови иконостаси и кровови.  Звоник је такође био оштећен и доста се искривио. Храм је преживео тај пожар и надживео Уфимски кремљ. Наставио је да живи, чувајући успомене везане за кремљ унутар кога је живео од дана изградње до тог страшног пожара.

Гробља у градовима широм Русије била су организована око цркви. Да би спречила ширење епидемије куге, која је харала Русијом, Јекатерина Друга је 1771. године уредбом забранила да се мртви сахрањују на градским гробљима и тражила је да се гробља организују ван града. Кршење хиљадугодишње традиције сахрањивања у граду близу цркве наишло је на отпор становништва, због чега су примењене насилне мере које су подразумевале уништавање трагова старих градских гробља. Ту судбину имало је и гробље око Смоленског храма.

Нови пожар се догодио 1816. године када је оштећен иконостас у главном дому. Оштећења су поправљена, иконе на иконостасу насликао је сликар Захарјев. Пред посету цара Александра Другог Уфи порушени су топли дом, придел Светог Николаја Чудотворца и трпезарија хладног дома. Уместо њега, изграђен је нови са два придела са десне стране посвећен Светим апостолима Петру и Павлу, а са леве стране Светом Николају Чудотворцу. Кров је раније био дрвени, а сада је метални. Царева посета била је у септембру 1824. године. Цар је закључио да је граду у коме је све више становника потребан већи храм. Убрзо после тога започета је изградња Храма Христова Васкрсења. Године 1841. нови храм је освештан и постао је саборни. Смоленски храм од тада није саборни и добија име Храм Свете Тројице.

У периоду после револуције било је неколико покушаја рушења храма. Први 1926. године приликом земљаних радова за изградњу пута за Оренбург. Грађани су се обратили вишој инстанци и успели су да спрече рушење храма. После тога историчари града предложили су градским властима да се уради избор споменика културе и да се они заштите. Формално су добили подршку, али храм није сачувао свој изглед.

Фреске и иконостаси су уништени, куполе и крстови су скинути. Са звоника су скинути крст и сва звона. Од 1930. године црквена зграда је коришћена најпре као биоскопска сала, а затим као складиште. Ипак, рањени херој успео је да преживи страшне тридесете године прошлог века, а 1940. године детаљну архитектонску анализу цркве извршили су архитекте Љермонтов и Сахаутдинов, који су дошли до закључка да је храм изграђен у стилу карактеристичном за московску архитектуру 16. века. Исте године Совјет народних комесара, дао је храму статус историјског споменика и предложио његову рестаурацију. Та одлука продужила му је живот. Успео је да преживи други светски рат и да надживи Стаљина.

Без обзира на све раније одлуке, 1956. године Уфимски Горсовјет је донео одлуку да се храм сруши. Нису помогли протести грађана. Тринаест угледних интелектуалаца, међу којима су били писци Федин и Еренбург као и неки академици протестовали су против рушења културног споменика. Позивали су се на везу цркве са догађајима везаним за сељачку буну. Нису помогли ни интелектуалци. Оне који су донели и спроводили одлуку никакви аргументи нису интересовали.

Без обзира на то што је храм у том моменту био најстарији сачувани културни и историјски споменик у Уфи и што је чувао многе успомене и легенде, замишљена акција није заустављена. Експлозивом су срушени зидови цркве које  су после тога дробили и камионима развозили у различите делове града. Људи су долазили да виде разрушени храм, да се опросте од најстаријег сведока њихове прошлости. Плакали су, молили се, праштали се храмом, сећали се прича и легенди везаних за њега.

Покушавајући да оправдају свој вандализам представници градских власти су се заклињали да ће се на месту храма изградити вишеспратни луксузни хотел. Даље су обећавали да ће испод хотела на обали Бјелаје саградити монументалну луку. Причали су о бродовима који у ту луку довозе туристе. Ни луке, ни хотела ни данас нема.

На месту срушеног храма камен темељац за изградњу споменика постављен је 1957. године, годину дана после рушења, на 400-годишњицу присаједињења Башкирије Русији.

Може ли се оспорити значај Монумента дружби? Може ли се оспорити његова локација? Може ли се оправдати његово рушење?

Споменик остаје да чува темеље храма и да чува гробље на простору око њега и да крије многе тајне. Наравно остаје жал за храмом који је сведок изградње старе Уфе, уфимског кремља, многих догађаја и многих легенди.

Нажалост, много Уфимаца не зна за храм и за сву историју везану за њега.