Елите, лепотице, тајландски бокс (1)

Консензус елита

(Бангкок, улица Патпонг, jануар 1991)

Док око нас цупкају тајландске лепотице, седим са групом припитих грађана.

Се-Фе-Ри-Је, представника предузећа, балканских брендова и влада које ће убрзо изумрети. Седимо у бару и бистримо политику.

Поред мене ту су Весељак, Шиптар, Љаксе, Шмекер и Ђоле.

Само што се вратио из Београда, Ђоле прича о новим догађајима, политичким партијама, новим вођама и страховима, мада можда не пуно о страховима. Страхови се прећуткују, али се нервоза осећа између редова.

– Како ћемо се договорити? Да ли ћемо се потући – пита Босанчерос.

Залазак сунца на Тајланду (Илустрација Пиксабеј)

Упада Шиптар: – Браћо, шта год да се деси, биће исто. То се зове консоцијациона демократија.

– Шта ти је то – пита Шмекер.

– Исти систем који имамо сада. То је систем направљен за мултиетничка или мултинационална друштва. Differentia specifica тог система јесте то што се наглашава процес преговарања између политичких елита, то јест доношење одлука у консоцијацији, која је могућа само уз пуну сагласност елита. Додуше, могао би да функционише и међу класама, али је ту теже одлучити ко је елита. КАЖЕ КО?

– Ма мојне елита – упада Ђоле.

– Пусти ти консоцијацију и тог Холанђанина Лајфарта или како се већ звао. Наша будућност зависи од тога ко ће победити. Веће или мање будале... КАЖЕ КО?

– Милошевић, Драшковић, Туђман, Марковић, Изетбеговић и остали – Ђоле као да набраја фудбалски тим.

– Ништа ја тебе не разумем – убацује се Весељак, који ће касније постати министар иностраних послова једне од креација пропале консоцијације....

– Него, кажи ти мени Ђоле за кога си ти? Јеси ли за Драшковића, за Милошевића или можда за Марковића?

Покушавајући да избегне одговор, Ђолету поглед одлута не бину према једној обученој у црвени костим са бројем 11. Лево крило.

– Ја сам за њу – одговори Ђоле.

Око стола одобравајуће климање главама.

Консензус елита.

Елите одлазе

(Граница измеđу Тајланда и Бурме – Градови Мае Саи и Тачилек, jул 1997)

Године 1997. жена и ја смо боравили у Мае Саију на северу Тајланда. Били смо тада у селидби из Бурме, где смо до тада живели, и ишли смо за Америку, а моја жена је била трудна. Чекајући на неке резултате из болнице у Бангкоку, одлучисмо да одемо на север Тајланда до саме границе са Бурмом која се налази између бурманског градића Тачилек и тајландског града Мае Саи.

Мае Саи је град пијаца, а где је пијаца, ту су и сељаци из Бурме и Тајланда. Поред воћа и поврћа доста сељака је овде довезло оно друго високо цењено „поврће” у камионима да се прода иза затворених врата неколико хотела где су купци „дебели директори” или како их већ тамо зову, не сећам се више. Гледали су ме неповерљиво у почетку, међутим, нико боље не разбија лед него трудна странкиња која поред тога такође говори бурмански. А нико није претпостављао да њен муж може бити некаква „опасност”.

Пијаца на води на Тајланду (Пиксабеј)

После неколико чаша тајландског вискија „меконг”, прича је почела лепо да тече: постао сам „српски сељак” са којим се може делити знање о пољопривреди. Моји сељаци из бурманске државе Шан нису знали да се њихово поврће које се на енглеском зове „попy” научно зове П. Сомниферум, али су из искуства знали да најбоље расте на око 800 метара надморске висине у сувљим климама илити у „златном троуглу” у чијем смо се срцу тада налазили.

Наздрависмо „меконгом” уз констатацију да ни виски није лош, али да су они сасвим природно субјективни кад су рекреативне дроге у питању и да више воле своје производе. То је сасвим природно, и моја баба је увек највише волела своју шљивовицу.

Касније те вечери моја жена оде да спава, а ја остадох у бару хотела да гледам телевизију. Сви су гледали директан пренос примопредаје Хонгконга назад матици Кини. Енглези који су Хонгконг заузели после опијумских ратова средином 19. века враћали су овај град Кини. Да, укапирали сте. У 19. веку Енглези су били „дебели директори”. Принц Чарлс је покупио своју заставу док се на јарболу завијорила велика црвена застава нове светске силе. Елите одлазе, а нове долазе.

Тајландска клопа

(Будва, Стари град, март 2010)

Седим са својим ортаком Љаксеом у кафићу у Старом граду. Ветрић пирка, хладњикаво, скоро празан трг. Пијуцкамо лозу и еспресо и гледамо групу Тајланђана која седи у оближњем ресторану. Око њих неколико набилдованих двометраша са великим носевима, чланови безбедносне агенције или црногорске полиције у цивилу нервозно гледају унаоколо. Да ли људи на тргу знају ко су ови Азијати који седе за тим столом?

Претходних дана су медији објављивали информације да се Шинаватра, бивши премијер Тајланда, са породицом налази у Будви. Јавили су да је Шинаватра одсео у хотелу Милочер, који припада „реномираној” компанији „Аман ресортс”. Носати се нису плашили домаћих радозналаца, али шта ако неки други „радозналци” укапирају ко су ови?

Таксин Шинаватра је рођен у Чијанг Мају на северу Тајланда. Радио је као клинац у фабрици свиле чији је власник био његов отац. Његов отац је био Кинез по етничком пореклу, али је променио име у тајландско име Шинаватра, да би побољшао шансе своје деце за живот у Тајланду. Кинези, иако успешни пословни људи, на Тајланду су ипак мањина, а мањине су свуда у свету увек дежурни кривци кад год већина одлучи да се игра разним револуцијама.

Танксин је изабран за премијера 2001. године захваљујући обећањима да ће променити друштво, обезбедити здравствено осигурање за сиромашне и помоћ за сеоску сиротињу. Обећања је почео да испуњава, али се зато краљевска власт намерачила на њега, па је 2006. године, док је био у службеној посети Америци, војним пучем смењен са власти.

Тајландска храна, папаја салата (Пиксабеј)

Међутим, богати Шинаватра није се помирио са тим. Преко своје породице наставио је да врши снажан утицај на своју земљу. Чак му је и сестра једно време била председник владе, док је краљевска власт поново није скинула са власти. Подршка коју је имао у руралним деловима земље постала је још већа. Сељаци и радничка класа никада неће заборавити не само „ствари” које су добили него и осећање једнакости.

Један глас на изборима сељака из северног Тајланда вреди исто као и један глас професора на факултету Чулалонгкорн у Бангкоку, али те елите неће лако пристати да деле власт.

Назад у Будву.

Један од Тајланђана устаје од стола и прилази носатима. Озбиљна лица телохранитеља размишљају шта хоће овај. Можда Шинаватра није задовољан њиховом пажњом.

Тајланђанин се насмеши и љубазно упита: „Да ли има негде овде близу тајландски ресторан?”

У том тренутку Љаксе осети потребу да се похвали својим знањем азијске клопе и без обзира на моју молбу да седне и не прави будалу од себе, он устаде са своје столице и упути се ка Тајланђанима… 

А.Б. - Сингапур