Elite, lepotice, tajlandski boks (1)

Konsenzus elita

(Bangkok, ulica Patpong, januar 1991)

Dok oko nas cupkaju tajlandske lepotice, sedim sa grupom pripitih građana.

Se-Fe-Ri-Je, predstavnika preduzeća, balkanskih brendova i vlada koje će ubrzo izumreti. Sedimo u baru i bistrimo politiku.

Pored mene tu su Veseljak, Šiptar, Ljakse, Šmeker i Đole.

Samo što se vratio iz Beograda, Đole priča o novim događajima, političkim partijama, novim vođama i strahovima, mada možda ne puno o strahovima. Strahovi se prećutkuju, ali se nervoza oseća između redova.

– Kako ćemo se dogovoriti? Da li ćemo se potući – pita Bosančeros.

Zalazak sunca na Tajlandu (Ilustracija Piksabej)

Upada Šiptar: – Braćo, šta god da se desi, biće isto. To se zove konsocijaciona demokratija.

– Šta ti je to – pita Šmeker.

– Isti sistem koji imamo sada. To je sistem napravljen za multietnička ili multinacionalna društva. Differentia specifica tog sistema jeste to što se naglašava proces pregovaranja između političkih elita, to jest donošenje odluka u konsocijaciji, koja je moguća samo uz punu saglasnost elita. Doduše, mogao bi da funkcioniše i među klasama, ali je tu teže odlučiti ko je elita. KAŽE KO?

– Ma mojne elita – upada Đole.

– Pusti ti konsocijaciju i tog Holanđanina Lajfarta ili kako se već zvao. Naša budućnost zavisi od toga ko će pobediti. Veće ili manje budale... KAŽE KO?

– Milošević, Drašković, Tuđman, Marković, Izetbegović i ostali – Đole kao da nabraja fudbalski tim.

– Ništa ja tebe ne razumem – ubacuje se Veseljak, koji će kasnije postati ministar inostranih poslova jedne od kreacija propale konsocijacije....

– Nego, kaži ti meni Đole za koga si ti? Jesi li za Draškovića, za Miloševića ili možda za Markovića?

Pokušavajući da izbegne odgovor, Đoletu pogled odluta ne binu prema jednoj obučenoj u crveni kostim sa brojem 11. Levo krilo.

– Ja sam za nju – odgovori Đole.

Oko stola odobravajuće klimanje glavama.

Konsenzus elita.

Elite odlaze

(Granica između Tajlanda i Burme – Gradovi Mae Sai i Tačilek, jul 1997)

Godine 1997. žena i ja smo boravili u Mae Saiju na severu Tajlanda. Bili smo tada u selidbi iz Burme, gde smo do tada živeli, i išli smo za Ameriku, a moja žena je bila trudna. Čekajući na neke rezultate iz bolnice u Bangkoku, odlučismo da odemo na sever Tajlanda do same granice sa Burmom koja se nalazi između burmanskog gradića Tačilek i tajlandskog grada Mae Sai.

Mae Sai je grad pijaca, a gde je pijaca, tu su i seljaci iz Burme i Tajlanda. Pored voća i povrća dosta seljaka je ovde dovezlo ono drugo visoko cenjeno „povrće” u kamionima da se proda iza zatvorenih vrata nekoliko hotela gde su kupci „debeli direktori” ili kako ih već tamo zovu, ne sećam se više. Gledali su me nepoverljivo u početku, međutim, niko bolje ne razbija led nego trudna strankinja koja pored toga takođe govori burmanski. A niko nije pretpostavljao da njen muž može biti nekakva „opasnost”.

Pijaca na vodi na Tajlandu (Piksabej)

Posle nekoliko čaša tajlandskog viskija „mekong”, priča je počela lepo da teče: postao sam „srpski seljak” sa kojim se može deliti znanje o poljoprivredi. Moji seljaci iz burmanske države Šan nisu znali da se njihovo povrće koje se na engleskom zove „popy” naučno zove P. Somniferum, ali su iz iskustva znali da najbolje raste na oko 800 metara nadmorske visine u suvljim klimama iliti u „zlatnom trouglu” u čijem smo se srcu tada nalazili.

Nazdravismo „mekongom” uz konstataciju da ni viski nije loš, ali da su oni sasvim prirodno subjektivni kad su rekreativne droge u pitanju i da više vole svoje proizvode. To je sasvim prirodno, i moja baba je uvek najviše volela svoju šljivovicu.

Kasnije te večeri moja žena ode da spava, a ja ostadoh u baru hotela da gledam televiziju. Svi su gledali direktan prenos primopredaje Hongkonga nazad matici Kini. Englezi koji su Hongkong zauzeli posle opijumskih ratova sredinom 19. veka vraćali su ovaj grad Kini. Da, ukapirali ste. U 19. veku Englezi su bili „debeli direktori”. Princ Čarls je pokupio svoju zastavu dok se na jarbolu zavijorila velika crvena zastava nove svetske sile. Elite odlaze, a nove dolaze.

Tajlandska klopa

(Budva, Stari grad, mart 2010)

Sedim sa svojim ortakom Ljakseom u kafiću u Starom gradu. Vetrić pirka, hladnjikavo, skoro prazan trg. Pijuckamo lozu i espreso i gledamo grupu Tajlanđana koja sedi u obližnjem restoranu. Oko njih nekoliko nabildovanih dvometraša sa velikim nosevima, članovi bezbednosne agencije ili crnogorske policije u civilu nervozno gledaju unaokolo. Da li ljudi na trgu znaju ko su ovi Azijati koji sede za tim stolom?

Prethodnih dana su mediji objavljivali informacije da se Šinavatra, bivši premijer Tajlanda, sa porodicom nalazi u Budvi. Javili su da je Šinavatra odseo u hotelu Miločer, koji pripada „renomiranoj” kompaniji „Aman resorts”. Nosati se nisu plašili domaćih radoznalaca, ali šta ako neki drugi „radoznalci” ukapiraju ko su ovi?

Taksin Šinavatra je rođen u Čijang Maju na severu Tajlanda. Radio je kao klinac u fabrici svile čiji je vlasnik bio njegov otac. Njegov otac je bio Kinez po etničkom poreklu, ali je promenio ime u tajlandsko ime Šinavatra, da bi poboljšao šanse svoje dece za život u Tajlandu. Kinezi, iako uspešni poslovni ljudi, na Tajlandu su ipak manjina, a manjine su svuda u svetu uvek dežurni krivci kad god većina odluči da se igra raznim revolucijama.

Tanksin je izabran za premijera 2001. godine zahvaljujući obećanjima da će promeniti društvo, obezbediti zdravstveno osiguranje za siromašne i pomoć za seosku sirotinju. Obećanja je počeo da ispunjava, ali se zato kraljevska vlast nameračila na njega, pa je 2006. godine, dok je bio u službenoj poseti Americi, vojnim pučem smenjen sa vlasti.

Tajlandska hrana, papaja salata (Piksabej)

Međutim, bogati Šinavatra nije se pomirio sa tim. Preko svoje porodice nastavio je da vrši snažan uticaj na svoju zemlju. Čak mu je i sestra jedno vreme bila predsednik vlade, dok je kraljevska vlast ponovo nije skinula sa vlasti. Podrška koju je imao u ruralnim delovima zemlje postala je još veća. Seljaci i radnička klasa nikada neće zaboraviti ne samo „stvari” koje su dobili nego i osećanje jednakosti.

Jedan glas na izborima seljaka iz severnog Tajlanda vredi isto kao i jedan glas profesora na fakultetu Čulalongkorn u Bangkoku, ali te elite neće lako pristati da dele vlast.

Nazad u Budvu.

Jedan od Tajlanđana ustaje od stola i prilazi nosatima. Ozbiljna lica telohranitelja razmišljaju šta hoće ovaj. Možda Šinavatra nije zadovoljan njihovom pažnjom.

Tajlanđanin se nasmeši i ljubazno upita: „Da li ima negde ovde blizu tajlandski restoran?”

U tom trenutku Ljakse oseti potrebu da se pohvali svojim znanjem azijske klope i bez obzira na moju molbu da sedne i ne pravi budalu od sebe, on ustade sa svoje stolice i uputi se ka Tajlanđanima… 

A.B. - Singapur