Дан судњи за паркет

Испред улаза старе четвороспратнице, у елитном делу Чикага, одмах уз само језеро, радници од раног јутра слажу свежњеве паркета. Из оближњег камиона износе их шесторица Пољака, од којих, судећи према изгледу, ниједан није старији од 35 година.

У зграду ће их уносити седамдесетогодишњи Вио – или како га ја зовем Вито Корлеоне, затим 46-годишњи Доријан, звани Дору, најмлађи и најснажнији од нас, 37-годишњи газда Кристијан и ја.

Зграда се потпуно реновира споља и изнутра. Нема лифт. Тачно 550 свежњева голог и тврдог, необложеног дрвета ће лежати у две подједнаке гомиле испред улазних врата. Однећемо их степеницама и равномерно распоредити на сва четири спрата, почевши од последњег. Пре него што смо са уношењем почели, Кристијан одлази неким послом, каже вратиће се за два сата. Чим је отишао, ја безуспешно покушавам да организујем „побуну робова” говорећи Румунима да је све то на шта нас тера Крис сулудо, неприхватљиво и немогуће обавити.

Кажем им да толико много паркета само нас тројица или четворица ни до судњег дана нећемо бити у стању унети. Узалуд им причам да ћемо пре умрети него за један дан цео посао завршити. Предлажем им да га одмах позовемо и захтевамо да унајми и на градилиште доведе још неколико људи или макар да набави чекрк. У очима им се види да се са мном слажу, али  ћуте. Немају папире, плаше се да ће изгубити посао.

И тако је око девет сати тог јутра почела наша голгота...

На нашој стази бола, на путу ка нашем претећем брду, не беше ничег узвишеног, херојског и светог – иоле божанског. Тог злокобног јутра,  ми смо много више личили на три старе, ислужене раге, упрегнуте и осуђене да вечно у круг окрећу жрвањ старинског млина, све док једног дана или једне ноћи не падну мртве.

Све тече мукотрпно, тешко и споро. Прве свежњеве носимо на последњи и највиши спрат. Напољу је већ топло и спарно. Унутра је још врелије и загушљивије. Зној липти. Пијемо огромне количине воде. После сат времена рада, почињемо да правимо све чешће паузе. Мене жуља лево раме.

Покушавам да паркет носим на десном, али само накратко; све ми одједном постаје незгодно и не иде на руку. Свежњеви су дугачки, запињу о зидове. Убрзо одустајем. Одједном пада ми на памет да пробам да на лево раме ставим штитник за колена. И за дивно чудо – успева ми. Други штитник дајем Доријану. Стари лисац Вито Корлеоне унапред се припремио. На рамену носи некакву кожну ствар прекривену вуном непознатог порекла. Може бити да је од овна. Претпостављам да је из домаће радиности, мало ремек-дело румунског народног стваралачког духа, те непревазиђене балканске досетљивости и оштроумности.

После два сата сизифовског пењања и спуштања, почиње да ме боли сваки део тела, али зачудо не и доњи део леђа, где сам бол најпре очекивао. За сваки случај гутам неколико таблета против болова. Лек за кратко време почиње да делује. Убрзо се осећам боље. Свети „адвил”, говорим сам себи у браду. Пролази још један сат, а од  Кристијана ни трага ни гласа.

Како време одмиче, све више очајавам. Захтевам од Вија и Доријана да одмах сви заједно престанемо с радом. Опет само ћуте. Размишљам да сам одустанем, али чињеница да не осећам бол у доњем делу кичме тера ме да наставим даље...

Већина осталих радника у згради нас сажаљиво посматра.

Тек понеко нас гледа са подругљивим смешком на уснама.